0 komentara 8

O svačemu i o meni

Svi smo ljudi i svi smo ranjivi. Fascinantno je kako ljudi pronađu smisao u tako različitim stvarima. Neki dan se čuo s bivšom curom koja je uvik volila astrologiju. Poslala mi nešto astrološko o mojoj natalnoj karti što je ona sebi istraživala pa vidila da se poklapa i meni i njoj. Mene je npr astrologija pristala zanimat ima nekoliko, msm vidija san ja da u njoj ima istine i to je bitno, fascinantno je kako energija zvijezda i planeta ima uticaj na našu psihu, mene vuče na zaključak da smo svi mi, sve što postoji veliko Jedno i da je čovik makrokozmos u mikrokozmosu, ali da me zanima da provjeravan tranzite, da istražujen astrologiju, nimalo. Također, odbijan gledat sebe kroz astrologiju, jer šta iman gledat sebe kroz nešto izvan mene što me opisuje. Npr neko mi očita natalnu kartu i ja sad da se ko slipac vodin time što mi je on opisa, iman svog astrologa koji će mi govorit šta da radin koji dan, ili u blažoj varijanti da uziman astrologiju ozbiljno u obzir kad razmišljan o sebi, to mi je budalaština. Isto vridi za svu ezoteriju, tarot i slično, ne želin se vodit u životu ničin izvan mene što me opisuje. Vodin se introspekcijom, životnim iskustvima, iskrenim savjetima prijatelja, razmatram mišljenja ljudi koji mi danu neku kritiku, vodin se radon sa psihoterapeutkinjom i to je to. Ni psihoterapeutkinju ne uziman ko neku mašinu za istinu, da ne bude zabune, al psihoterapija je poseban odnos koji bi se tribalo posebno i objašnjavat. S druge strane neke ljude drži religija, pogotovo ako su baš ozbiljni vjernici, ne ovi što površno doživljavaju vjeru, uzmu šta im paše a ostave šta im ne paše i tako. Religija stvarno more dat osjećaj smisla i sigurnosti, usmjerenja i slično. Ipak, ja ne mogu bit religiozan. Monoteističke religije mi nisu ni na mapi, iz više razloga, da ne detaljišen, budizam mi je donekle blizak al previše relativizira stvarnost, taoizam je dobar al opet fino je čitat Tao Te Ching, a drugo bit religiozni taoista…

Ono što znan je da je suština svega Ljubav, i ko je pronađe na koji god način je pronaša, na pravom je putu. Različiti ljudi vole različite stvari, različiti ljudi žele različite stvari. I nije na meni i ni na kom drugom da određuje šta će nekog drugog usrećit. Ljudi žele sigurnost. Ja sigurnost neman ni u svom vlastitom umu. Ego mi leži na bujici poriva i ja se dvoumin dal triban doć do dna te bujice i napravit pravi temelj ili triban paralelno minjat ego, a uz to razrađivat te porive, te namištat da mi ego fino legne u kalup. Jebeno je. Ovde di živin iman jednog prijatelja s kojin se mogu viđat, šanse za upoznavanje novih ljudi su gotovo pa nikakve, a fali mi ljudi. Odo ja s teme. Ili je ovo u biti tema? Elem, postalo mi je nekako izlišno i razmišljat u šta virujen, kad riječi nisu alat za iskazivanje toga, a ni misli. Bitno mi je da osjećan u sebi slobodu, bitno mi je da mi niko i ništa ne propisuje šta triban a šta ne triban radit. Više cijenim svoju slobodu od bilo čega, pa makar i lutam i ne znan di udaran. U fazi san kad triban upoznat sebe, kad triban vidit šta oću, a šta neću. Na psihoterapiju san ponovo počeja ić tek prošli četvrtak. U jednu ruku je teže, jer čim san počeja opet ić, pojavila se je nervoza. Drži me češće nego prije nego san krenija opet na psihoterapiju. Al to je zbog odgovornosti. Na neki način iđenje na psihoterapiju me obavezuje da moran radit na sebi. A ja iman te momente, kad jasno osjećan kako živin promašen život. Ne mogu opisat, prosto, dođe mi tuga zbog promašeno proživljenog života, ko da je već gotova stvar da ću ga ja pogrešno proživit. Ko da nema otpora tome. Kad poželin to okrenit, postavit se da neću tako proživit život, odma se javlja neka blokada. Rekla mi psihologinja da se sjetin nekih stvari koje san prije radija a da su mi stvarale užitak pa da opet nešto od tog proban radit. Meni ne pada na pamet ništa osim pisanja. A ne piše mi se. Barem ne puno.

Odakle ono ja poče ovo? Elem, ovo čudo što nas okružuje je fascinantno i nevjerovatno. I nevjerovatno živo! I nevjerovatno stvarno! Ipak, zemlja nas svojim korijenjem drži stisnute uz nju i moramo i to prihvatit. I tako se živi život. Ali duša umije i da leti. Samo, ti letovi su plod mukotrpnog rada na sebi. Dođu neočekivano, odu neočekivano, ali prostor im stvara disciplina, posvećenost i ljubav. Ovo zadnje troje vam svima želim, i puno sretnih letova u visine i daljine. ☺

8 Comments

Leave a Reply