Čitam danas interviju Nick Cavea i inspirisao me da napišem nešto, da bolje promislim o nečemu. Naime, novinarka što je radila interviju je izgubila muža, umro je i rekla je Caveu da njegov album “Skeleton tree”, koji je podosta tužan, je bio pravi spas za nju, da je kroz slušanje ispoljila i svoju tugu i da joj je taj album bio jedino šta je mogla slušat u najtežem periodu žalovanja. Meni je fascinantno kako mi ljudi ispoljavamo svoje emocije, uz pomoć emocija drugih ljudi koje su slične našima. Kako ja kad sam tužan se osjećam bolje kad slušam nečiju tužnu muziku. Možda je caka u tome što mislim i imam osjećaj da me neko razumije. Ali ta priča ide dalje od toga. Mi ljudi, kao bića, imamo potrebu za kontaktom sa drugim ljudskim bićima. Ta potreba se ne može objasnit nečim drugim, tipa da je to nusproizvod evolucije i slično. Ta potreba je postulat, nešto što je svrha samo sebi. Zašto imamo tu potrebu i šta ona predstavlja ne znam, ali znam da nam je prisutnost drugih ljudi neophodna za život i da nas potpuno definiše. Može se reći da smo mi “društvena bića” i slično, al to ne objašnjava pitanje: zašto smo društvena bića? Postoji nešto što mi izmiče u ovoj priči, a pipam po tome, ono, u dobrom se pravcu krećem. Naša ljudskost se ispoljava primarno u kontekstu postojanja drugih ljudi, a što imamo tu potrebu za drugim ljudima, za sada, ne znam.