0 komentara 10

Analiza

Došao sam ovdje da prospem ponovo svoj bol, koji se s vrimenom, samo gomila. Volija bi vidit natruhe nečeg pozitivnog, neke nade, neke istinske snage i istinske perspektive za promjenom. To sve istinski želin. Ali kod mene sva ta nada padne u vodu jer čim pomislim na napredak, to se u mom jeziku prevede na prepuštanje svojim destruktivnim porivima da se ispolje. Mislim da bi, kad bi si to dozvolio, eventualno osjetio i doživio svoje potisnute emocije. Dijelove sebe koje držim odsječene od sebe. Mislim da im trebam pustit da postanu “ja”. Da i njih osjetim i doživim, da sve u sebi doživim. Al ne znam može li se to ikakvim normalnim putem, mada ga tražim, majku mu, baš ga tražim. A ovo razbijanje je užas, od pomisli na to da uradim takvo nešto, nije mi dobro. Mislim da bi me to i nemoć da fakat porazbijam samo doveli do toga da odem na psihijatriju. A na psihijatriji bi si zapečatio sudbinu, i ušao u jednu vječnost straha, užasa i samoće. Nazirem ja nešto kad se opustim, ta moja potreba za razbijanjem se javlja kad ja bušim u neki dio svoje psihe kojeg ne želim sam sebi otkrit, možda je ta destrukcija samo nuspojava sveg mog problema, al jebeš je, stalno se javlja i više sam je sit. Inače, dugo nisan pisa, bilo je boljih i lošijih dana, možda bi neke događaje moga slavit kao pobjedu, al ja to ne radim, možda jer sam strog prema sebi, možda jer se nije desio neki moj istinski pomak… Teško je. Život je čudesan i magičan, to znam i osjećam tu u suštini svog bića, ali je tako težak… Tako jebeno težak. Ja odbijam odgovornost od sebe, i uvaljujem drugima odgovornost za mene. Pamtim, još kad san studira kad bi me hvatala panika, ima san potrebu da me neko od cimera grli, to me smirivalo. Danas npr se ustrtarim ako neka osoba od povjerenja, al istinskog povjerenja nije sa mnom kad sam u društvu. U suštini, korijen je isti. Nemam izgrađenu sigurnost u sebi. Kao beba sam koja prebacuje odgovornost za sebe na okolinu. Osjećam se nemoćno i zato prebacujem tu odgovornost… Ne znam kako da prestanem to radit. Kako da odrastem? Teško pitanje. Inače, pozdrav vam svima, nije me dugo bilo, tu i tamo san vas čita, vidin da ima dinamike na blogu i drago mi je da NKTB nije umra haha, svi smo se bili zabrinili za njega. Eto, živili mi.

10 Comments

      • A ja sam osoba koja bi tu odgovornost preuzela na sebe. Toliko sam se “uvalila” u neke organizacije, da ne znam kud udaram, a opet si trpam neke odgovornosti, obaveze. Sve bih za svakoga da uradim..

        Neka te, nemoj da ides, bilo bi tuzno bez tebe. Taman bi i za tebe pomislili da si pao sa skele 😛

        • Carrieno, nezz bi li za me mislili da sam pao sa skele ili da sam sišao s uma haha. A za odgovornost, ima ljudi koji vole da spašavaju druge ljude. To je malo devijantno, ali pomaganje ljudima da stanu na svoje noge je zdravo. Sad, vidi u kojoj se grupi ti pronalaziš. 🙂 I da, fino je što si dobra osoba. ❤

Leave a Reply