beats by dre cheap

Prekretnica

Svoj sadašnji post ću napisat o jednoj velikoj prekretnici u svom životu. Bilo je tu, u mom životu puno preokreta, za jednu mladu osobu (neću bit lažno skroman) poprilično, vjerovatno i puno više nego kod nekih drugih ljudi s mojim godinama. Anksioznost me prati od srednje, a sa nekih 24 otprilike, ne da mi se sad ciljano gledat točno u kad, san dobija jedan neizlječiv neurološki poremećaj: nistagmus. Ja, prije nistagmusa, san vrvija energijom. Studira san u Sarajevu i radija san stand up komediju, bija san sav u filmu da ću se bavit stand up-om, kritizirat društvo, uživat, da ću se odselit u Berlin i radit stand up vani, na engleskom... I onda san jedan dan dobija nistagmus. I život mi se pretvorio u potpuni užas. Zadnje dane u Sarajevu san jedva vidija na oči, smetalo mi svitlo nenormalno i u roku od par dana san se vratija kući, sav konfuzan. Kući san bija pokriven peškirom po danu, koliko mi je smetalo svitlo. Smetnje koje san dobija nisan prihvaća, i jako loše san se nosija sa svime šta se dešavalo. Bija san suicidalan i samosažalijeva san se. Tu i tamo bi otiša u Sarajevo, posjetit staru ekipu i bija bi sav u boli, neopisivoj životnoj boli, kad bi se vidili i rastajali. Ko nije iskusija takvo nešto ne mere razumit. Jedno jutro san se probudija i samo san osjetija misao: "Moj život više nikad neće bit isti." Tu misao nikako nisan moga prihvatit, pod svaku cijenu san se tija vratit svom izgubljenom životu. Radija san sa psihologinjom na tome da prihvatin stanje, da se borim, ali bija san na rubu da odustanen. Proba san nastavit faks, nije išlo. Mora san priznat sebi da ne mogu. Bija san slomljen, i osjeća san se slomljeno. I onda se desilo nešto. Moj stari gazda iz Tučepa, kod kojeg san prodava kukuruze na plaži me nazva da dođen radit. Ja san bija praktički siguran da neću moć. Kad se sitin sad toga, bolno je koliko je meni to bilo teško. Ali nakon dugo vaganja, ja san odlučija da oću, da ću prihvatit taj poziv. Iako san zna da 90% neću moć radit, odlučija san otić. I nekako san otiša, sve mi je smetalo, bilo je užasno, i nisan moga radit. Ali steka san neke nove ljude. Doživija neke nove lipe trenutke. Na kraju, radit nisan moga, ali san dobija nešto što mi je tribalo. Vidija san da i sa nistagmusom mogu uživat u životu. Kad san to doživija, odlučija san da, ako se neko "čudesno" ili radije rečeno, medicinski neobjašnjivo izliči, da mogu i ja. I tu san poša na put samoiscjeljenja. Nakon nekog vrimena san uspija smanjit simptome nistagmusa, hvala Bogu, prošli su nekako spontano, sami od sebe, većina simptoma. Također san ima doživljaj Ljubavi, kozmičke, bezuvjetne Ljubavi... O tome san puno puta pisa pa se neću ponavljat. Taj doživljaj je bija nešto neopisivo lipo, a bilo je doživljaja prije toga što su vodili ka tome. Ja san uvjeren da mi je taj doživljaj otvorija kanale za samoiscjeljenje... Da mi se energija probudila. Od tada otprilike mi ne djeluju ni psihijatrijski lijekovi, i ja bi stavija ruku u vatru da ne djeluju jer mi se s tim doživljajem Ljubavi probudila energija. Jer znan kakav je osjećaj bija prije dok su djelovali i kakav je sad. Ali to je već druga tema. Ukratko, što se tiče mog životnog puta, da nisan tada prilomija i otiša na taj posa, ko zna di bi sad bija. Ne mogu ni opisat koliko je to bila teška odluka, ali skupija san muda i donija je. Sad trenutno skupljan snagu za novu prekretnicu... Polako je i privazilazim. Ali, sve u svoje vrime. Na kraju mogu reć, da san naučija i vidija da čovik more bit slomljen i sastavit se još bolji nego prije što je bija i da ona misao da mi život više nikad neće bit isti, sad kad gledan, znači da more bit još bolji.

Između zemlje i neba
http://samomojadomena.blogger.ba
31/03/2021 12:09