beats by dre cheap

E

Reče mi Srbijica da za promjenu nešto fino o sebi napišem. Ja trenutno to nisan sposoban jer ne vidin ništa vridno spomena kod sebe. Mogu možda reć da je dobro to što se unatoč žestokim problemima ipak borin. Mada se opet osjećan ko kukavica. Neko bi na mom mistu možda do sad potonija, il se pustija, ko tikva niz vodu što kažu. Svakodnevno proživin stresa ko neko za pet godina. Zajebano je kad si labilan do mjere da jedva funkcionišeš. I kad si stalno napet, imaš napadaje panike prilikom kojih imaš osjećaj da moš puknit i počet se sumanuto ponašat. To mi je problem. Na psihijatriji san bija dva miseca na intenzivnoj. To je odjel za najgore pacijente, di su sv praktički ludi. Ja nisan bija lud, ali me držala agresija, baca ssan stolice, privrnija im kompjuter, dva put čak fizički napa tehničara što radi. Čudna je ta agresija kod mene, ko da je nekako preduboka, i neman kontrole nad njom. Nekad iman osjećaj da je moran ispoljit kako ona oće da izađe, a inače se ugl pokušavan kontrolisat i ne dopustit agresiji da izađe. Problem je što se ona javljala kad se opustin, i ja sad ne znan kako da se opustin od straha da će me opet počet pucat takvi prenosi. Neman nikakav oslonac u sebi, kad me opuca napadaj panike osjećan se ko da neman tlo pod nogama. Triba mi nekakva pomoć, gledaću je tražit idući tjedan. Al me opet jebe što bukvalno iste ssekunde kad s nekin koga ne znan dobro počmen pričat, panika me počme prat ko luda. Osjećan se da me strah stavlja u klopku, ne mogu vamo zbog agresije koja se more probudit, a ne mogu ni tamo zbog napada panike koji se javljaju. Komplicirana situacija, ne znan jesan li je ja zakomplicirra ili je fakat od sebe zajebana. Mislin da je ovo drugo al ima i prvog. Osjećan se potpuno nestabilno, neku večer san požurija prijatelje na piću da iđemo kući jer san se osjeća toliko nervozno da nisan to moga trpit. Znan da je snaga u meni, nadan se da postoji dija mene koji je dublji i od te agressije, da se mogu opustit a da me ne pucaju prenosi na agresiju. Mada strah me je kopat po sebi, trenutno mi je draže ne kopat po sebi, nego preživljavat dan za dan najbolje što znan. Kad bi reka drugim ljudima da san bija dva miseca na intenzivnoj svi su bili u nevjerici, kako san izdrža toliko. Valjda je to znak da u meni ipak ima snage. Kad su me pribacili na blaži odjel bilo mi je dobr, skompa san se sa ekipon tamo i mogu reć da san stvarno upozna dosta ljudi koje volin. S nekima od njih bi se moga i družit, al to zbog napada panike nisan u stanju. Izgubljen san i skroz na skroz preplašen. Strah bukvalno divlja mnome, toliko san ga pustija. Don Huan je Kastanedi reka da je strah prvi čovikov neprijatelj. Mene nije još porazija, al ne mogu se pohvalit da se baš dobrro nosin s njim. Dobrro je što nisan suicidalan, mada djelon iman osjećaj da san promašija život i da od mene nema ništa. Barem ako se ne sredin, a to ne znan mogu li sam. Mada svi kažu da je najviše do tebe, da sse sam tribaš vadit, ja sebi previše štekan, ne znan kako dalje da si pomognen. Jedino meditacija u priirodi me smiriva, iman neku nadu da bi tu moga pronać stabilnost, al jednom me je prilikom meditacje počela uzimat agresija, pa mi je sad i ta opcija pod upitnikon. Ovako kako sad funkcioniran nije održivo, moraće se mijenjat. A ja san u blagoj apatiji, bilo koju opciju da proban mi se ne da, ili mi je zbog napada panike to preteško. U klopci san. Neman ni neke nade da će ovo proć, prosto ne vidin kako da prođe. Tako, toliko od mene za sad, a da udovoljin Srbijici evo ovo:

Hod po rubu
http://samomojadomena.blogger.ba
07/07/2018 23:38