beats by dre cheap

Demon

Osjećam se kao demon koji riga vatru. Pravi demon. Još da ovaj demon nije trefija baš ko poklon baš mojoj kući... Mučim ih. Mučim ih sobom. Opet san odlučija presjeć emocije samo da mogu nastavit pisat post. Jer mi u po frke dođe da plačen, a ja nikad ne plačen, barem ne nikad kad triba. Ne znan šta se dešava, al uzima maha. Moje emocije, moja stanja. Mračna su. Demonska. A sve zbog jedne sitnice, postoji nešto u meni s čim pod svaku cjenu izbjegavan doć u kontakt. Šta je to ne znan, znan samo da to nešto želi da proplače često, baš često, al od mene ne mere. Znan da to nešto se pojavi pri meditaciji jučer, izroni i gotovo je spremno da iziđe, al ja san već požurija izvadit najnoviji strah s kojim ću spriječit taj izlazak. Zvukovi koje proizvodin nemaju ime, to već liči na egzorcizam. Svaki novi korak nešto novo se odmota, a ja i dalje moran mislit kako će proć večer i oću li ja moć kontrolisat svoje urlike da bi moje sestre spavale. Na roditelje ni ne mislin, njima bi valjda bilo ok. Stvar je strašna, zastrašujuća, al samo kad kreneš analizirat. Kad se kreneš hvatat za nju. Ja san dobar u puštanju i to me još drži, dobar san u promatranju paralelno dok to proživljavan i to mi daje mrvicu nade. Da ću jednon odgledat i kraj. I početak. U meni uistinu živi demon i ima stotinu imena, i jedva čeka, jedva čeka da padnem na neku od njegovih bezbroj klopki i da me uhvati i da budem opet njegov, dan, dva, sat, nije bitno, koliko mognem bit. Jedino oružje koje iman su dopuštanje i neprianjanje, al ono je slabo naspram činjenice da znam da je mojima gledat to sve pravi pakao. A pakao je i meni proživljavat. Ne znan šta san doživija kad san doživija ljubav, al ova pobuna protiv ljubavi je epska. Mada, možda me sama ljubav ipak drži, drži da ne padnen dublje, drži da baš ne potonen. Nahranija san svog demona svačim, to je ipak moj demon, i možda mu nije zamjeriti što toliko divlja, on ipak zna da umire. On zna da gubi. I zato se buni, a buni se glasno, kako to samo moj demon može. Što san ja manje on, a više ja, to se više buni al ipak, ja i dalje pristajen na njegove ponude. Stvar se može odigrat samo tako kako se mora odigrat, i ne mere bit gotova prije nego bude. Upravo sada dok pišem se nadam da ću ga umolit da se smiri večeras pred spavanje, da ne bi budija sestre i napravija problem. Kući san i nako ja problem zadnjih miseci, a problem san i sebi. Nije za očekivat da će demon koji je dobio dimenzije ovog mog lako prestat, al ja znan, znan da mu mora doć kraj. Al san prevelika pizda da to odgledan ko muško. Možda je najbolja varka koju on ima ta da se svaki momenat patnje s njim čini tako vječan. A znan, dobro znan, da vječno nije ništa. Ipak bilo bi lakše kad bi ovo moga prolazit negdi u askezi, bez mojih kući. Boli me što pate zbog mene. Boli me. Želim ih zaštit od svoje patnje. A tu san nemoćan koliko nemoćan mogu bit. Demon je stisno šake oko bisera u mom stomaku. On ih polako popušta, ali ne propušta da svaki sve manji i manji stisak pojača dodatnim bijesom koji na sva usta izlazi iz mene. Neko, kad bi me gledao, mislio bi da meni stvarno triba egzorcizam. Međutin, ja nisan mala maca pa da virujen u sotonu i takve baba roge. Ja znan da je moj demon ja. Ja san ga stvorija i u meni mora i umrit. A to neće lako i ne želi lako. Bilo bi lakše kad se svaki njegov udar ne bi činija tako vječan. A čini se i u tome mu je moć. Mada se takvin čini tek kad ga ja uzmen u svoje ruke i uhvatin se njega.

Hod po rubu
http://samomojadomena.blogger.ba
04/03/2018 20:19