beats by dre cheap

Šanse

Tija bi da pišen o svom stanju a ne znan koliko je to za pisat... Zadnjih dana san ima dvi prilike da se oslobodin, obe su došle nenadano. Prva je bila u kafiću neki dan, samo mi se neki prostori u meni otvorili, ničim izazvani, i počeja san se osjećat lipše. Nevjerovatno je kako se to more otvorit nakon što se stvrdnen maksimalno, buden suicidalan i loš komplet. Ugl došlo mi je da oden u kut u kafiću i da se pokrijen rukama po glavi. Kad san to radija počeja se odvijat neki proces, zadnje što se desilo je da san počeja govorit u sebi: Majko, počela mi je mater prolazit kroz glavu... I tu san prikinija jer mi ipak nije bilo svejedno u kafiću da to prođen. Valjda me strah od gubitka kontrole, jer dalje proces samo iđe sam od sebe, prirodno. I sinoć prid spavanje, samo utonen u neko dublje stanje i počne se nešto dešavat, odvijat i taman kad uzme maha, ja prikinen jer me strah bilo da ću počet ječit i da ću budit sestre. I opet se vratin na svoju poljanu straha i nervoze... Ne znan kako ću ikad to privazić, kad mi se otvore šanse i ja ih ne iskoristin. Ošo je reka da jednon kad je šansa propuštena nema smisla mislit dalje o tome, jer je to samo vrćenje u tom glibu u koji si upa. Znan da triban pustit i ić dalje, al kad skontan da su to možda šanse da ja fakat okončan svu ovu suludu patnju, ne mogu a da se ne vraćan na to. Valjda je to također jer mi stanje u kojem ostanen, u kojem se sad nalazin je toliko loše da ću se rađe vaćat za prošlost nego bivat u njemu. Jednon će se valjda vrata otvorit a da ja i prođen kroz njih, jer ovo međustanje je teško podnošljivo... Jer svaki put se prominen malo kad uđen u ta stanja, i onda je tlaka bit takav, nefunkcionalan, među drugim ljudima. Danas mi s npr uopće ništa ne priča, sinoć u tom stanju, sićan se, samo san konta kako je sve glupo, u sebi san govorija ovo je glupo, ovo je glupo... Ne znan čemu san to govorija, pretpstavljan životu kakav živin. Pretpostavljan da je to govorija onaj ja kojeg potiskujen i koji triba izić vani. I mislin da je poša proces da izađe, i da san ga ja opet zablokira. Sve je to fino i ne bi me morilo da ne moran prolazit ovoliku napetost svaki dan, kad pomislin da se možda toga mogu oslobodit, a da san ima šansu i propustija je, osjećan se baš loše. Valjda jednon kad buden spreman neću propustit, ostaje mi se samo nadat tome. Ipak triba imat hrabrosti ovo proć, nije mala stvar odvažit se u kafiću da to prolazin na takav način. Valjda ću već jednon izać, na svitlo dana, iz ovog kaveza u kojem me moj um drži.

Hod po rubu
http://samomojadomena.blogger.ba
25/02/2018 17:07