beats by dre cheap

Kolo

Nisan dugo bija na blogu... Iman poriv da pišen mada i neman šta reć i djelu mene se ništa prosto ne govori, dobro mi je, a to dobro trenutno i nije baš izrazivo riječima. Ipak iman osjećaj da bi nekako bilo korisno reć par stvari. Nije me bilo vamo par miseci, sranja s očima su razlog. Dobija san dijagnozu, sad kad su oči već počele same letat livo desno, znaju da je nistagmus, mada je to samo radna dijagnoza jer je nistagmus simptom od raznih mogućih poremećaja. More bit u pitanju mozak, oči, il unutarnje uho. Sve se nešto čini da je mozak. A ja pišen o ovome mada mi se ni ne piše. Možda mi se uopće ne piše, al navika, rutina. Večeras san šeta oko kuće i skonta da je najodgovornija odluka za uradit otić leć. Ipak nešto me je kopkalo pa san ipak odlučija uzet dozu ulja od konoplje (pomaže mi) i sist za laptop. Ostala mi je danas želja da bacin laganu masturdrkicu, pa san je i udupla i bacija dvi. I sluša ovaj Aldebaran, vrh pjesma, sinoć san ima pravo putovanje duše slušajuć ga. Puno vrimena je prošlo, puno raznih stvari. Prida mnom su raskrsnice al nisu mi doba da ih previše analiziran. Osjećan da možda i iman snage da se vaćan u koštac sa životon i usudiću se to napisat unatoč strahu da ću to pokvarit kad to napišen. Jer... Ipak san kukavica. Mogu to slobodno reć, jer jesan. I linčina. I tvrdoglav, i malodušan, i razmažen. Puno mi se više odustaje nego što mi se bori, al vidin čemu me odustajanje vodi pa se ne mogu samo tako prepustit. Možda još čekan da mi život iznese tacnu prida me i da jasno vidin da borba i nije izbor nego neminovnost. Možda i jest izbor, izbor kad ćeš počet, jer kad tad ćeš se morat počet borit pa makar da ne crkneš od gladi, ili da ustaneš iz kreveta ako se već potpuno pustiš ko tikva niz vodu. Više se radi o tome da li voliš učit na lakši il na teži način. Ja san nekako tip za težeg. U međuvremenu san doživija nervni slom (gugla san simptome i više manje to je to), i evo, reka bi da san se oporavija. Moguće je čak i da san zbog nervnog sloma bolji. Ionako ličnost koju san ima, a i sad iman, kurcu ne valja, išla je putem koji je jedino moga odvest u slom, pa nek se je i desilo. Mada u mom slučaju razlog je ipak u tome što san se žestoko pripušija (trave naravno) i uz to napija. Bilo je malo previše, al izvuka san jednu pouku iz toga. U jednoj situaciji, sidili smo, bilo nas je dosta, i po glavi su mi se vrzmali standardni grčevi i panike, o kojima mi se ne detaljiše. I sta san tako, ko na vrzinom kolu (valjda je točan izraz jer i ne znan šta je vrzino kolo zapravo, ono, sem ove metafore), i dok san sta i dok san bija opran strahovima jasno san vidija, sasvim jasno, da je strah potpuno u sadašnjem vrimenu. Uvik se bojimo šta će bit ako, šta će bit s ovim, šta će bit sutra kad oden tamo i tamo, šta će bit s poslom, vezom, životom, uglavnom smo u budućnosti. Ali strah nije u budućnosti, nje ni nema, strah je sada, baš sada. I kad tad i sama tvoja svijest će doć na tu točku, na točku sada, i vidiće da zapravo je sva ta priča nebitna, svi scenariji su nebitni, imaš samo sebe i strah. I svoj izbor čemu ćeš prionit, uz šta ćeš se vezat. Uvik je u sada, i svaki je strah isti, svaki je strah. Postoji samo jedan, i ime mu je strah. To ne znači da triba uvik ić mimo straha, strah je logična emocija. Ako vidiš da ima smisla, poslušaš ga, ali ne moraš prianjat uz njega i poistovjećivat se s njim. Jednostavno ga poslušaš kad procjeniš da je u pravu i nastaviš dalje, sam sa sobom, bez vezanja i hranjenja svog straha, ostaviš ga tu di je i samo ga pustiš. Kako pametno zborin, ko da živin život ko kakav brujo ili zen mudrac, a ne ko polupizda al eto. Imamo svi to u sebi pa i ja. :) Da, zadnjih san miseci čita Kastanjedu i Junga. Preporučam. :)

Po stoti put :)
<

Hod po rubu
http://samomojadomena.blogger.ba
13/03/2017 23:52