Hod po rubu

05.09.2018.

Eto

Evo me nazad u rutinsko izdanje bloga, Tvorničarove pripovijesti haha. Jučer san bija kod psihologinje mi i odma mi je cili dan bija bolji. Čak san i kavu u kafiću popija. Međutim, čim je došla noć odma mi je počela isplivavat agresija. Tako to ide kod mene, kad san opušteniji i bolji dolazi mi agresija. Kako mi sad izgledaju stvari, nezaobilazna je, jedino kad san uživo skajpa sa Tibetancom kad mi je došla agresija nije mi dolazilo da razbacivan stvari, nego san je ispoljava kroz jednu vježbu sličnu nekom režanju ajmo reć. Pa kontan, kad radin lično s njin možda mogu to rješit, možda mi triba neki medij da ispoljin tu agresiju nekome ili nečemu. Napisa san tri teksta za ovu ponudu 'građanin novinar' objavija ih na starom blogu, i sad čekan da mi ova novinarka pošalje aplikaciju koju bi triba popunit da se prijavin za taj projekat. Pare bi mi dobro došle, mada ih sad neman na šta trošit. Volija bi da me ovi napadi panike popuste, da mogu u Beograd na seansu sa ibogainom. Sinoć mi se činilo da mi je to jedina opcija, ako neću prolazit ovo kroz bacanje stolica, da mi nema druge nego uzet taj il neki sličan halucinogen, pa da na njemu razrješin tu agresiju. Ako bi to uopće moglo djelovat tako, možda se to ne bi desilo, možda bi nakon seanse bija još agresivniji haha. Al ne mogu opisat taj osjećaj, znan da triban ispoljit tu agresiju i znan da mogu pustit kontrolu al mi previše teško pada da moji čuju kako psujen i bacan stolice, pa se ne usudin. I zbog tog iman osjećaj da stagniran, da ne radin šta triban da bi konačno razrješija probleme koje iman. Psihologinja mi je rekla da bi tu agresiju mora negdi ispoljit, al ni ona sama ne zna kako. U suštini ona je i rekla da san joj ja specifičan slučaj, da ne zna šta da radi sa mnom, ali i dalje ću joj ić jer me osvježi razgovor s jednon, tako, neutralnon osobon. Samo kako me osvježi da buden bolji, po noći slijedi agresija. Neću je moć vječno potiskivat, jednon će morat negdi izbit. I da, iman nekih drva za cipat, to će mi dobro sist.

04.09.2018.

Post

Ovaj zadnji post ću pobrisat jer ću ga objavit na drugom sajtu, da ovi što ocjenjuju oću li dobit taj status građanina novinara nemaju uvid u sve moje intimnosti sa ovog bloga. :) Tako da znate da je pobrisan.

02.09.2018.

Update

Od kad san doša sa psihijatrije, sa laptopom mi je ista priča. Sidnen, otvorin laptop, otvorin fejs, da vidin dešava li se išta. Uglavnom mi bude dosadno i uglavnom visin na fejsu i na blogu jer neman šta pametnije da radin. Sad san dobija šansu da pišen za ovaj portal pa ću je probat iskoristit, što će bit teško jer neman ideje iz glave šta bi pisa i o čem bi pisa. Prije me je zanimala politika i svit oko mene, sad me okupira samo moja unutrašnjost. Izgleda da ove vježbe od Lame neće urodit plodom što se moje agresije tiče. Ponovo iman dojam da je moran ispoljit baš kako ona oće da se ispolji, al mi se ovaj put umisto isprid kuće stolice bacaju u kući, pa me strah da ne razbijen vitrinu il tako nešto. Ukratko neprihvatljivo mi je to da to izveden, a mislin da je to jedini način da ovo privaziđen. Radin vježbe, al agresija opet isplivava, i baš oće da se prelije na moju okolinu, ne mogu je ispoljit kričeć u sebi, udarajuć u jastuk i take stvari. A zadnji put, to jest jedini put kad san joj dozvolija da se ispolji kako ona oće doša san do tog straha od smrti koji je samo izronija. Vcrs čitan po netu iskustva ljudi koji su doživili smrt ega, i sve me nešto podsjeća na ono što san ja proživija, samo što je malo drukčije, ja nisan iša do kraja. Ja isto ko da san gurnija glavu kroz vrata, vidija šta ima vani, i vratija je unutra, dok su oni izašli vani. Strah me je sutrašnjice, strah me je povratka potrebe da razbacivan, nekoliko dana san progura bez nje, mada je i to imalo svoju cjenu, bija san baš napet i nervozan. Umisto da se plašin probaću usmjerit energiju na ovu ponudu koju iman, gledaću napisat nešto na neku temu, ako uspijen doć do neke teme uopće. Ja san općenito out, out svega, ne pratin ni tv ni portale i neman ama baš nikakve želje da se informiran o svitu oko sebe. Jedino mi preostaje moja lična kolumna na neke teme koje sam smislin. Al, ko što kažu, sila Boga ne moli, ako vidin da ne mogu pisat, neću pisat i jebat ga. Opisa san na fejsu ono svoje iskustvo sa ljubavi i time što san doživija i iznenadija san se feedbackom, izgleda da ima više ljudi koji su spremni prihvatit realnost nego što bi na prvu mislija. E da se o tome more pisat na portalu, valjalo bi. :D Pet je sati, a meni se još ne spava, to jest malo mi se spava, al iman još viška energije. Večeras san se bija mislija napušit i moji me uvatili s travon, blamaža i po. Boli život sa svojima. Boli me što nisan samostalan i što trenutno ne mogu bit samostalan. Boli me što san u stanju u kojem jesan. Boli me jer ništa ne osjećan, jer sve svoje emocije držin zablokirane, zbog agresije koja bi isplivala kad bi ih pustija. Razmišlja san i da proban lsd, da na njemu doživin tu smrt ega kad već neću da je doživin ovin, normalnin puton. Al ako mi je previše ovako, kako bi tek bilo na esidu, sigurno bi ima gadan trip. A da ne govorin o tome da bi me moglo prenijet da ubijen nekoga, ili sebe. Blokade, na svakom koraku.

31.08.2018.

Ponuda

Javila mi se danas novinarka koja je još prije par godina, dok san bija komičar, radila interviju sa mnom. Predložila mi jedan sajt sa ponudom: građanin novinar, ponuda za sve građane koji nisu novinari ali imaju aspiraciju da se bave novinarstvom, pa da rade za taj portal. Meni se ideja sviđa, mada ja neman inspiracije uopće, šta bi da pišen. Ima i videoblog, moga bi se time bavit, al ni tu neman ideje o čem bi da pričan. Kontan dobra je ideja, valjalo bi da mi se da to radit, ima bi neku zanimaciju, al neman volje da se zadajen jer neman ideje šta bi. Danas ću razmislit, pa ću vidit, oće li šta nadoć. Mada iman dojam da je ovo udica na koju neću zagrist, al ne znan. Jedino o čemu mi se piše i priča je ovo šta prolazin, a za to mi služi blog, jer koga bi drugog zanimalo, neću na portalu objavljivat videe o svojim problemima.

29.08.2018.

Prekrasno

Kad neman svojih lijepih osjećanja, kradem tuđe.

28.08.2018.

Život Život

Najteža stvar koju čovik more uradit je potpuno sve pustit. Kad kažen potpuno, mislin baš potpuno. To znači da na kraju pustiš i samog sebe, sebe onog koji jesi. Jer tek kad se pustiš jesi. Evolucijski smo na ovom planetu proveli puno vrimena. Razvili smo identitet da se borimo za preživljavanje, strah od smrti nas je čuva u divljini i slično, ali u jednom momentu dođemo do jedne čudne točke. To je da svatiš da zapravo, moraš uradit nešto što je potpuno kontra svega onoga što eonima radiš, a to je pustit sebe da umreš, ne branit se i ne bježat od straha od smrti. Kroz evoluciju na ovom planetu nismo slučajno došli u tu fazu, potribna je bila velika inteligencija i razvoj da bi mogli razvit ego uopće. Al jednon kad je razvijen, počinje nova igra, a to je nova borba na život i smrt. Ego živi od priča, hrani se strahom i najdraže mu je pravit drame. A taj ego smo mi, to ne smimo zaboravit. I sada, odjednom, da radiš nešto suprotno svemu što evolucijski radimo. Da samo puštaš. Da puštatš brigu oko nečeg važnog da prolazi tvojim umom a da se ti ne kačiš za nju, da ne razvijaš planove, obrane, i slično. I na kraju kad pustiš sve, da pustiš i samog sebe, da ni oko sebe ne poduzimaš ništa kad se pojavi strah od vlastite smrti. Mi ko bića živimo od konstantne akcije, i u suvremenom društvu još su nam duše u vrimenu lovaca i sakupljača. Međutim, neka sila nas goni da to privaziđemo i uzdignemo se na veći nivo postojanja. To je ko da bukvalno hakiraš sistem, sistem koji imaš u svojoj glavi i koji svi imamo, i vrtimo se u krugovima cili život, sa manje ili više promjene. Za hakiranje je potribno znanje, a pravo znanje vodi u ljubav. I jedino ljubav nas more prominit, jedino kad odluke donosimo iz ljubavi prema sebi i drugima moremo doć na tu novu ravan postojanja. Uz ljubav, triba nam i hrabrost, ali i unutarnje vodstvo. Nekad i vanjsko, sve što nam život donese tribamo iskoristit, jer je sve to blagoslov koji nam pomaže na putu, čak i kad na prvu djeluje ko nešto loše. Ja kad san dobija nistagmus, mrzija san tu bolest, međutim, ta me je bolest dovela do nekih najfascinantnijih iskustava koja čovik more doživit uopće. Triba virovat životu, al to se ne mere napamet. Mora se desit nešto da mi vidimo da nam život zapravo želi dobro. Tek kad se u to lično uvjeriš, tek onda vridi.

25.08.2018.

Kre

Noć je kisela i smrdi na zagorilo vino. U daljini kerovi cvile. Raširenih ruku u zrak, molin nebo da ne bude ono što jest, da se smanji, da čudesna prisustva iščeznu. Po danu je sparina, i dani su teški i mukotrpni. Balvane izvlačimo s konjima, konji zaudaraju, ljudi zaudaraju, ponajviše oni s najviše parfema na sebi. Svemir ljubomorno grli svako biće u prostoru, dok nestanak nije opcija, vječno trajanje je zastrašujuće. Ljudi zaudaraju na vječnost, i opasni su za bit u njiovom prisustvu. Sunce napaja zemlju zelenon tečnosti, i dok je pijemo, drogiramo se njenim djelovanjem. Starcima se iskre oči, djeca se živahnije igraju, a mi tonemo dublje u osovinu i nosioc svemira.

25.08.2018.

Dalje

Jučer san ima razgovor sa Tibetanskin Lamon koji živi u Americi. Pokaza mi je neke tehnike, fizičke vježbe koje mogu radit i mogu reć da stvarno djeluju. Al ne bi ja bija ja kad ne bi bila neka kvaka. Danas san ih radija i vidin pogoršava mi se nistagmus, oči rade livo desno, stišću se, javljaju se tikovi s tim mišićima na glavi... Baš mi nešto uvik mora usrat. A baš iman volje i elana da radin te vježbe. Reka mi je da ih radin sedan puta u danu. Sad razmišljan da to smanjin, zbog nistagmusa, al vdiću. Ugl vidin kako me te vježbe prebace u neko zdravije stanje, mada su mi se sinoć opet bacale stolice, al odolija san. U jednom momentu dok smo radili (priko skajpa smo se čuli) san baš osjetija kako izbacivan tu agresiju, kako izlazi iz mene. I također san u jednon momentu počeja osjećat ljubav i sigurnost, al san to odma prikinija, mehanički. To je taj moj mehanizam koji prikida sve spontane emocije. Vjerovatno je u pitanju strah od gubitka kontrole. Tako da san opet negddi između, jebe me nistagmus majku mu, inače bi se baš zada u ove vježbe naozbilj, da mi to postane dnevna rutina. Al dobro, kako god, iman neke tehnike koje me mogu umirit, jebo nistagmus, mogu ga malo otrpit.

23.08.2018.

Novi post

Nisan pisa ništa već skoro tri dana. Zato što se ništa novo nije dešavalo. Sinoć san opet ima krizu, bacale mi se stolice a nisan moga kraj svojih, kako mi se ćaća protivi tomu. I onda me počele opsjedat misli da ću postat sotonin, da će me on imat, da ću ubit svoje... Situacija je zajebana, nije za igrat se. Reka san svojima da me zaključaju u sobu i tako san se smirija. Kad mi bar ne bi dolazila ta agresija, al čim se smirin postanen agresivan. Uvalija san se u opasnu igru, i sad mi nema vani, koliko god da bi želija. Palo mi je na pamet bilo i da se ubijen al nisan moga ni probat, moja unutrašnjost mi ne da. Neka dobra promjena koja se desila na psihijatriji u 4 miseca koja san proveja gori. Mada, nije samo to, općenito san se prominija, al eto, jedna od promjena je da ne mogu više bit suicidalan. Mada mi se to ne sviđa, jer bi radije uradija nešto sebi nego nekom drugom. Nabavija san broj lika od kojeg mogu nabavit lsd... Već neko vrime razmišljan o tome da ga uzmen, mada mislin da bi to bila opća katastrofa. Vjerovatno o tome mogu samo maštat, ništa od stvarnog oprobavanja. Mada, da ga sad iman kod sebe, reka bi svojima da me zaključaju u sobu i uzeja ga, pa ko živ ko mrtav. Na momente mi se zamanta, ko da utonen u neku crnu rupu, msm da mi je to od napetosti. Nisan u prirodnom stanju nikako. Evo ima san i nekih obaveza, došla drva pa san malo cipa danas i jučer. Ne mere se reć da ništa fizički ne radin. Al nema puno posla, brzo će završit. S ovin prijateljen s kojin san zadnje dvi godine svaki dan pija kavu, mi se više nešto ne druži... Nemamo tema, bude mi dosadno kod njega, oden eto samo da ubijen vrime. A i napet san kod njega pa još i to. Izgubija san volju. Volija bi da san od onih tipova što se mogu zatvorit u sobu i samo u njoj bit. Ko onaj hikikomori poremećaj u Japanu, ljudi se ekstremno izoliraju, čak ne viđaju ni svoje. Večeras me slijedi još jedna tura cipanja, i nadan se da će zvijeri iz moje utrobe bit mirne, da priskočin borbu bar ovu noć. Pozdrav vam.

20.08.2018.

Stanje

Danas pokušavan da se držin pod kontrolon. Kad san usta proveja san sat u kući u smrtnoj nervozi oće li neko doć. Onda san srija rođaka, komšiju mi, pa san s njin i curon mu se malo družija. Bilo je ok, iznenađujuće. To me je opustilo pa san ostatak dana proveja malo opuštenije. Večeras vidin svašta se vrzma u dubini, al pošto nisan raspoložen za bacanje stolica, kuliran. Neku večer san ima ozbiljnu krizu. Bacale mi se stolice a kod mene noćili sestra i njena dica. I kako nisan moga ih bacat zbog toga dolazilo mi ko da ću potpast pod uticaj sotone i nešto bolesno uradit. Tako mi to dođe kad odbijen ispoljit agresiju, ona se izvitoperi i postane bolesna. Sotonu percepiran ko dija sebe, ko moj vlastiti ego koji se je okrenija protiv mene. Ako ne ego onda neki autonomni kompleks u svakom slučaju. Situacija je opasna, reka san bija svojima da me zaključaju u sobu i ne pušćaju. Nekako san već zaspa, i kako to obično biva, ujutro me prošlo. Da bar pobjeđivanje ovog straha od smrti ne povlači agresiju. Al uvik ona prva ispliva, i moran je ispoljit, to jest dozvolit joj da se ispolji da bi pustija kontrolu. Kad dođen na tu točku di se pojavi strah od smrti, nestaje sve, i agresije i bilo čega drugog. Tek san otkrija taj strah nedavno, tek san ga upozna. Al procesi koji mi prolaze me vuku k njemu, moran pustit taj strah da potpuno odradi svoje i da mi ego se stopi sa širim, kozmičkim menom. Al sad za sad nisan raspoložen za to, nego za odgađanje tog procesa dok mogu. Nelagodno je i ozbiljno teško. Da sam bar u svojoj kući pa da je nešto što bacim moje. Vako živit sa svojima i ovo prolazit je živi pakao. Svaki dan san na rubu, ne znan kako guran dalje uopće. Valjda će sve izać na dobro.


Noviji postovi | Stariji postovi