Ljut ko Ris

10.11.2019.

Moj butik

Pred mojim vratima ne nude se prodaja ulaznica u raj. Ne nude se ni bejzbolske palice a ni benzin sa gratis zip upaljačem za pakao. Prodaje se znanje, ali, ono je besplatno. Zato ga je jako teško pronać, da mi pregledaš cili butik pitanje je bi li ga naša. Jer, da bi ga pripozna, moraš ga već imat sa sobom. Također, prodaje se znatiželja, puno znatiželje. Cjena, pristanak na patnju i bol. Prodaju se i iskreni prijatelji, a cjena je: tvoja vlastita iskrenost. Prodaje se i sretan život, a cijena je: da imaš ljubavi. A ljubav, ljubav nije na prodaju. Ali za nju je ključno znanje, a za znanje je ključna znatiželja. A kad dobiješ ljubav, moćeš ju davat svojim prijateljima. Zato, dobro proberi koji artikal želiš kupit prvi.

10.11.2019.

Noćas

Noćas me bol nosi.
O kako želim da nekad neko
Osjeti
Doživi
Moju unutrašnjost

Pretvori se u svemirskog trubača
i budi nebo koje me je zaglilo
tako jako
da su mi zvijezde ostale
zapletene u kosi

Ni na nebu ni na zemlji
Oziđao sam sam svoj grob
i u njemu pjevam, ali tiho
da me niko ne čuje
da me niko ne vidi

Kad se prošetam do potoka da se napijem
stavim masku klauna
koja je već odrpana i vidim se kroz nju
al i dalje
i dalje
nemam hrabrosti
iako svak vidi

Noćas sam kukavica
Noćas i svaki dan
U koje nebo idu kukavice
U koje bojno polje, koji red
Idu oni, što su potpuno sami
Što nemaju nikog
Jer nemaju sebe

O, noćas me uzela bol
A u blizini nema alkohola, nema društva
imaju samo goli zidovi
i knjige pune laži
koje silom čitam
ne bi li se uvjerio da su istinite
istina,
ja sam ih pisao
istina, ja im svaki dan
kidam jednu po jednu stranicu

Dok unutrašnjost plače
nebo ječi i ima metalan zvuk
ja sam sam u svojoj boli
sam u svojoj tugi
sam, čak izoliran i sam od sebe
disociran
da li je moguće bit
više od vlastite dijagnoze?

Moja bol je duboka
Kao korijenje koje puštaju borovi
kao dubine oceana
Gdje kitovi razdragano plešu
Kao na iskra na licu lažnog smijeha
kao prazna, izlizana ulica
kuda više nema dječjeg smijeha
i čiste, nevine nepažnje

Moja bol je sve što imam
i branim je i ne dam je
iako boli
boli
boli
onako kako niko osim mene ne zna

09.11.2019.

Promjene i otpori

Kada san tek dobija nistagmus bila su to burna vrimena. U po prve godine mastera u Sarajevu, već kvalitetan stand up komičar sa planovima da nakon faksa idem u Berlin radit stand up i živit od toga i nekog oblika novinarstva. Ima san i super ekipu, živija punin plućima. I sad, u po ove rečenice od emocija san mora malo zastat jer mi se počelo plakat. Možda ovo nije momenat za ovu priču, al ja san tvrdoglavi jarac koji kad nešto naumi, mora to tako i odradit, pa po što po to. Zadnji dan u Sarajevu san proveja poluslip, smetala mi svjetla toliko da san jedva priživljava. I onda san doša kući. Prvo, sestra komentira, kako ja to sve umišljam. Moji pod šokom, tražimo neko rješenje, kupija sunčane naočale, od njih mi još gore. A moji u fazonu: to je sad kupljeno i to mora pomoć. Naočale, jasno, nisu pomogle, jer ljudima sa nistagmuson naočale smetaju, al to ja tada nisan moga znat, jer nisan zna još uvik koja mi je dijagnoza. Dane san provodija šokiran, u nekoj vrsti polutransa i polušoka, boreć se pored svega toga sa svim smetnjama nistagmussa, svjetlo mi nenormalno smetalo da san bija po danu sa peškiron priko glave. Sa svojima nikad nisan ima neki odnos i naprosto san mrzija to što ih moran trpit i bit s njima, a istovremeno san beskrajno žalija za izgubljenim životom u Sarajevu.

Par puta san ja otiša u Sarajevo u toku te godine dana. Prvih par puta je bilo sve normala, družija se ekipom koja je ostala, samo što je to druženje meni bilo više bolno nego ugodno, jer san zna da me se je vraćat kući, a sem toga, konstantno mi je neko svjetlo smetalo i tako. U želji da se izborin i takav da nastavin faks, nekako san obnovija godinu, pa san u Sarajevo dolazija i zbog toga. No, to obnavljanje godine mi je stvaralo užasan stres jer jednostavno, meni je svitlo toliko smetalo da ja nisan nikako moga normalno funkcionisat u Sarajevu. I tu se je negdi prilomilo, ja san ima doogovor da se doseljavan kod ove dvojice prijatelja, i pošto san vidija da ne mogu fakat nastavit s faksom, da neman snage za to, javija san in da ne računaju na mene, da neću doć. To me je slomilo. Osjeća san se baš slomljen. Momenti u kojima san dolazija u Sarajevo se već dešavalo nešto što se meni nije sviđalo. A to je da san se minja, nisan više bija isti. Pvih nekoliko puta kad bi se vratija u Sa bi bilo ko da nisan ni otiša, međutin, vrime je radilo svoje i ja san počeja bivat drukčiji, i tako san se i osjeća među svojon rajon. To me je pravo pogodilo, i na sve te promjene san izrazito negativno gleda. Pokušava san na svaki način ostat onaj ja koji san bija dok san živija u Sarajevu.

U međuvremenu san ima jedno jutro buđenje, i samo mi dođe u glavu: M. ti više nikad nećeš bit isti. Ta spoznaja je bila toliko teška da je ja nikako nisan moga prihvatit. U bunilu u kakvon san bija, nisan dugo mislija o tome, al to je bila činjenica. Također san bija kod prijatelja mi u Mostaru, takav, promijenjen i ovaj jedan pa, više poznanik nego prijatelj, je prokomentira da san se prominija. Ja san, to moran naglasit, na svaku tu promjenu gleda ko na katastrofu, jer san uporno tija ostat onaj ja koji san bija do tada. I ko što san napisa, kad san vidija da ne mogu studirat, bija san sav slomljen. Ti dani su bili čudni i ja slabo iman nekih sjećanja na te dane. Znan da san bija suicidalan, i kad bi se vraća iz Sarajeva konta bi da se ubijen dok san još uvik taj čovik koji jesan. Bija san suicidalan, al nekako se nisan moga fakat ubit, al san volija razmišljat o suicidu, pa i nagovarat sebe da ga uradin. Sićan se jednog tripa: Sidin isprid kuće prijatelja mi, pijemo kavu, i meni se vrti kroz glavu ona "Somewhere over the rainbow" i ja kontan kako nikad više neću bit sritan, kako san propa, kako je sve propalo... I sad mi se plače... Osjeća san se ostavljeno, kako je jedino stvarno ostala ostavljenost u mom selu i suva, gruba, vruća patnja po hercegovačkom suncu i mom bijednom selu.

Tada nekad je doša poziv od mog bivšeg gazde s mora da dođen radit ako mogu. Ja san odbija. Sićan se, i tada san iša na terapiju, kako san terapeutkinji mi reka da mislin da ću odustat od sebe. Već san počeja živčanit na svoje bez ikakvog razloga i stvari su vukle na stranu da ću počet bivat loš čovik. Nesritan čvik. Čovik bez ljubavi. I na kraju odlučin pristat na tu ponudu od bivšeg mi gazde i otić na more radit. Kad san doša jedva san se vozija s motorom, s kojim me je gazda pokupija i tada se već znala dijagnoza: nistagmus, jer su mi oči već počele 'plesat' i glava mi se klimala. Tu u tučepima u po frke mi se počelo mantat od zvukova muzike i stanje s nistagmuson mi je bilo sranje, al san upozna par novih ljudi s kojima mi je bilo super, i iako na kraju nisan moga radit, ko što san i mislija da neću moć, osta san dva tjedna i bilo mi je super, unatoč svim sranjima od nistagmusa. Taj obrat je bija ključan, jer san ja u tom momentu kad san prista na ponudu za posa, da sebi šansu da mogu nastavit život i sa nistagmuson. Nakon ta dva tjedna počeja san se osjećat optimistično. Prvo, osjeća san se da ipak nisan tako slab ko što san misija da jesan, i drugo, odlučija san da ako se neko negdi 'čudesno' izliči da to možda mogu i ja. To je bija prelomni momenat.

Nakon toga san kući se zada u meditaciju i šetnje prirodom. To mi je jedino bilo preostalo, i to san radija već neko vrime bija. Meditirajuć san počeja osjećat neke promjene na sebi, i bukvalno san bija bez ikakvih društvenih mreža, i medija, televiziju nisan moga ni gledat ni slušat, muziku nisan moga slušat, smetali su mi zvukovi tipa od traktora il friždera, mantalo mi se od njih. Laptop da i ne spominjen, tu nije bilo govora o korištenju. I tu su se počele dešavat promjene. Ja ih sad neću opisivat jednu po jednu, bilo bi predugo, a ako nekoga zanima mogu objavit post detaljnije o tom svemu, ukratko, radeć na sebi san doša dotle da mogu osjetit 'dušu' biljke i životinje, a i čovika i vidija san ljubav kao kozmičku silu, suštinu svega što postoji i vidija san da je ljubav dublja od smrti. To ekstra doživljaji, ali bitno je da san doživija ljubav, ona me prominila. I sad san se naša, praktično kao novi čovik i sad sasvin jasno vidin koliko san, pa da ne kažen glup, ma reću glup tada bija kad san na svaku promjenu koja mi se desila reagira ko na katastrofu. Ima na priča o kiparu koji kaže: Ja ne stvaram kipove od kamena, ja samo uklanjam suvišno.

I takav je fakat proces Ljubavi, proces života. Život te ne pita je li ugodno ili ne, i da li je i koliko bolno, to što ti se dešava, baš kao što kipar ne pita kamen kako mu je. Ono što jedino moreš je prepustit se tom procesu, znajući da nema 'krivog' il 'pogrešnog' tebe, svaki ti si ti koji tribaš bit, i mijenjaš se iz dana u dan, i nezamislivo može bit zamislivo. Tu večer kad san vidija ljubav san vidija i da mi nistagmus nije neprijatelj nego učitelj. I u misecima nakon tog doživljaja mi se većina simptoma nistagmusa povukla. Sad je u priliku podnošljiv. Sad, nakon iskustva ljubavi i rada na sebi, osjećam se ko novi čovik, osjećan se ko bolji čovik, mada san i dalje debelo u glibu, i iman još puno, puno posla prid sobom da rješim svoj centralni problem. To iskustvo ljubavi me nekako otvorilo, povezalo sa svime ostalim, ne znam kako da objasnim, al dobra je promjena. Al kad se sitin onog mene koji je patija za Sarajevom, samosažalijeva se, bija slomljen i gleda na svaku promjenu ko na katastrofu, život ko na beskrajno mučenje, onog mene koji je želija da umre, želija da bude smak svita, samo da se on ne mora ubit jer se ne mere ubit a tija bi umrit, onog sebe koji je začahuren i ne vidi van čahure, ne vidi da se pretvara u leptira, drago mi je da se ovo sve izdešavalo kako se je izdešavalo. Još da ove procese dokrajčin i otpočnem novu fazu u životu, ne bi bilo sritnije osobe od mene na planeti. I da, za razliku od prije, sad sa svojima iman odnos. I intimni smo.

07.11.2019.

Rasutost

I ništa nema smisla, i ništa s ničim nije povezano. Svemir je razvaljen ko raštimovana gitaara.Sve vuče na svoju stranu, harmonija je izmišljotina koja se raspada čim se izgovori. Naši odnosi su rasuti i razbacani, viđamo se i sudaramo međusobno da podnesemo manjak ičega smislenog. I svi smo savršeno umorni, od upornog ubacivanja smisla u kretanje zvijezda i nebeskih tijela. Potoci i rijeke teku kuda su bačeni, mi plovimo kao bačeni sa planine, ko potpuni neznanci, tapkamo u mraku i uz sav silan trud ne učimo i ne saznajemo, jer nema se šta saznavat, ledina je trefila tu di je trefila, šuma je trefila tu di je, okolo su razbacana kamenja, i sav ovaj svemir se raskida i muči, da doslovno boli koliko je razbijen. Nabadane zgrade i porazbacani neboderi svjedoče sudbinu jednog kaosa, Bog je potpuno poludio i ne zna šta da radi, ostavljeni smo sami sebi da lutamo, da bježimo glavom bez obzira, da napuštamo mjesta, da ni slučajno ne provedemo dva sata u istom gradu. Psi okolo lutaju, bez gospodara, zapušteni su i idu svako u svoju stranu. Mi se gubimo u riječima koje izgovaramo, ne možemo održavat skoncentrirane razgoovore, pa bježimo iz komunikacije i idemo na mista di ima što više hlada, jer u nama se bude glad i žeđ, potpuno neovisno o našim tjelesnim potrebama. Sunce gori i njegova svjetlost nas udara, vrijeđa nam rane koje se upale kasno navečer i bol uništava trenutke, jede ih, vrime se poigrava s nama, pa nekad nam se desi da se probudimo jučer i moramo živjet dan isponove, kao da i ovo nije dovoljno. Sile se uvlače u naše umove, ušuljaju se u naše glave, pa nas vode kako koja nas okrene, a mi ko prave marionete letimo lijevo - desno. Od udara vode pomiču se kuće, valovi prelaze svaku granicu i ulaze duboko u našu intimu, valovi nam ispiru sjećanja, i kad dođemo sebi ne znamo više ko smo, ni što smo tu i što živimo. Sile se miču, glomazne i teške, i sudaraju se pukom nenamjernom kretnjom, vođene apsolutno ničim. Svjetovi nastaju i pucaju pod njihovom težinom. Moje misli su razbacane i nepovezane, mene nema kao osobe, samo asocijacije i impulsi se uključuju i isključuju i ne znam si ni ime, dok hodam gradom di svi ljudi divlje gledaju okolo, potpuno prepušteni sebi i prirodi besmisla, ja ih gledam ni ne znajući da ih uopće vidin. Nesvjestan sebe, nabacivam riječi u ovu kutiju, sutra će bit dobar dan, sad neman pojma, strah me nistagmusa i bacanja, ne smin mislit na to, inače u školi mi je dobro, u Ribe bude dobro kad pijemo kavu, vani puše jugo pa nije ladno, ko će znat, možda meni romić i more pomoć, od blogera čekam neki dobar novi post, evo me ležim i dopisujem se, dok ovo nešto nastaje i nestaje, jer tako je.

07.11.2019.

Moje

Ne znan za vas, ali mogu reć da mi prija ova jesen. Sad trenutno san sklupčan pd dekama i slušam mjuzu i u nekom sam nježnom filmu. Biće da je do muzike. Blogerski san u vrlo plodnom razdoblju jer puno pišen, ovo mi je danas četvrti post napisan, ali neću da ga objavljujen, odnosno da ih objavljujen, jer oću da mi odstoji malo ovaj trenutni post na blogu, da ga više raje pročita. Mogu reć da je jesen sa sobon donijela tugu, osjećan se pomalo tužno, a i bijesno, na svoju mater... U sebi, iman dojam da krivim roditelje što san ja ovakav. Triba me hitno strpat negdi za odvikavanje od roditelja, jer kad bi se uspija odlipit od njih, oslobodija bi se. A ja sam biran da buden zalipljen. Ima nešto privlačno u ovom poluživotu, djelom mi se i sviđa iskreno... Al opet, iman neka veća očekivanja od života. Navika san se na samoću i ne smeta mi što evo već 4 i nešto godine nemam nikog... Iman osjećaj da bi najradije sebi napravija jazbinu i ne izlazija iz nje. Ali to nije opcija, jer ovaj di mene koji oće akciju neće pristat na takva rješenja. Ja tu neman izbora, fakat neman izbora, il utonit totalno u pakao il se baš sredit. Prođe me jeza kad pomislin na pakao. Mislim, jasno, metaforički pakao. Ne želim mislit o tome, većinom se pretvaram ko da toga i nema, tog zapostavljenog dijela mene, te težine koja mi nekad legne na prsa, osjećaja da ti se plače jer ne moš plakat, pa te onda prebaci da bacaš pa moraš manevrirat da se to ne desi... Ajd bar mi se da pisat zadnje vrime, to je dobro. Čitajte i uživajte, ako vam se sviđa. Btw kakav vam je moj novi Risovski imidž? :D

07.11.2019.

Nako

Zadnjih dana se ne želin mijenjat. Želin se volit. A to mi tako nemoguće djeluje. Ko da dite koje nije svjesno sebe triba zavolit sebe. Ko da nekog koga najviše mrziš jer od njega ne moš da živiš tribaš zavolit. Ali tako je i takav sam. Nego, ne želin više da želin ikoga minjat. Naletim sad na neki islamski blog i kontam super, nek vjernici imaju šta korisno pročitat. Prije san bija nabrijan na dokazivanje koliko je religija u krivu, danas, iako su mi stavovi slični, neman tu potrebu. Šta god nekoga usrećuje, samo naprid. Ali to ne znači da neću reć svoje mišljenje. Ko nedavno kad san pročita Kur'an pa je bila bura reakcija. Reću ono šta iman i biću iskren i direktan o čemu god se radilo. I o samome sebi, ovde san potpuno transparentan, znate bukvalno sve o meni. Priznaću, par puta san pobrisa nešto iz nekog intimnog posta jer bi, da san to ostavija se cili post nastavija vrtit oko tog detalja, što mi nije u interesu. I tako to, šta ima kod vas?

Kod mene ovo:

05.11.2019.

Dugi

Dugi je volija svoj motor i pušija je crveni Lucky strike. Kad bi se okupljali navečer na mostu, kraj rijeke, on je bija glavni alfa mužjak u ekipi. Žene su se ložile na njega, sve bi ga krišom gledale, a on je kulira, na svom motoru. Tu i tamo bi, kroz šeme koje je ima, završija s ponekom od njih, a one bi bile zadovoljne jer je bija dobar ljubavnik. Mada, nije marija previše da ispujava ičija očekivanja, jednostavno je bija dobar u seksu. Dugi je ima ćaću alkoholičara, kojem je maznija ključeve od auta sa svojih šesnest i odveza se tjedan dana od kuće u jednu šumu di je pušija travu i jeo hamburgere iz radnje u gradu ispod. Kad se vratija ćaća je u bisu krenija prema njemu, a on je izvadija čakiju i samo reka: Aj pođi bliže faco. Ćaća je tada vidija da se s njim nije zajebavat, iako ga je prije toga ima običaj izdegenečit. Kad se vratija kući, samo je bacija ćaći ključeve od auta i uša u kuću. Mater mu je bila strpljiva žena, koja se trudila svim silama da Dugi ne bude ko njegov ćaća. Kad se vratija izgrlila ga i pitala ga di je bija i što je otiša, na šta je Dugi odgovorija samo: Ima li išta jest?

Kod mosta di su se skupljali bilo je vruće i sve je bubrilo od mladenačke energije, a Dugi je već počeja uzimat i malo jače stvari od alkohola i trave. Šta god je uzima, nije ga dovoljno radilo, i izgleda je ko nezasitan za bilo čim šta su imali, speeda, extazija, nešto navodnog kokaina. Dugi je uzima sve šta bi bilo, poševija bi neku curu i iša se dalje vozat na motoru. Ima je fetiš, koji je volija radit, a to je da u okuci namjerno priđe na suprotnu stranu ceste, da testira sriću i vidi će li priživit ili neće. Sva srića pa to nije radija često. Također je volija vozit luđački brzo i koketirat sa idejom da samo udari u nešto. Kad bi izlazili, plesa bi i pija u velikim količinama, uglavnom već na speedu, u disku mu je bilo kao kod kuće. Ima je par seks šema, od kojih je jedna cura bila zaljubljena u njega, ali on nije marija, po svojoj staroj dobroj navici, nakon seksa ne bi ni palija cigaru, nego bi odma otiša. Ima je običaj nekad po danu se dovest s motorom na uzvisinu i gledat grad s te visine, i provest par sati u gledanju grada i pušenju cigara.

Dugi je već naveliko zabrazdija u narkomanskom životu, i uništava se je priko svake mire, ali ništa ga nije obaralo i ništa mu nije bilo dovoljno. Kad bi usta ujutro prvo bi uzeja tabletu, bilo kakvu, nekad bi je samo popija a nekad izvuka na nos. Roditelji su ga gledali, sad već punljetnog kako se uništava, ali bili su nemoćni. U međuvremenu se zaposlija u autopraonici, i pored toga je dila, tako da je ima para da podmiri svoje potrebe. Jednu večer, vozeći auto po običaju prebrzo, samo se desilo nešto nevjerovatno. Na momenat je Dugi izgubija svijest da je u autu i kao da mu je neka viša sila podigla duh u vis. On je pogleda i sve što je vidija je bila Ljubav. Sa svih strana, di god da pogledaš. Dugi isprva nije virova, mislija je da tripuje, da mu je neko ubacija lsd u nešto, ali nije mu bilo povratka iz tog svita. Osjeća se je kao da je on sam prostor, a ne da je u prostoru. I bilo je lipo, neopisivo lipo. Dugi isprva nije tija ništa imat s tim mistom di se naša, uporno je tražija put nazad al nije ga bilo. Ima je želju da uzme neku drogu i da nestane odatle.

Ali snaga ljubavi je bila prejaka i polako je otvarala Dugog. Kad mu je počelo prijat bija je ljut sam na se, što mu prija nešto tako glupo kao što je ljubav. Međutim, nije se moga oduprit, počeja se je prepuštat i počinjalo mu je bit nelagodno. Sitija se ćaće... Volija je ćaću, iako je cili život mislija da ga mrzi. Pola toga što je radija, što se je uništava je bilo njemu za inat, a bilo je i traženje ljubavi od njega i matere. Osjeća se je da triba roditeljima oprostit. Još malo izloženosti vatri Ljubavi koja gori je dolazija dublje, dolazija je do sebe, svojih vlastitih želja od života. Skonta je da želi volit. Do sad u životu nije nikad volija, nije ni marija za ljubav, to mu je bila strana riječ, mislija je da je to samo fantazija za naivce. A sad se naša u situaciji da on želi volit. Vidija je, vidija kako se cila njegova ekipa vrti zapravo oko sebičnosti. Prijatelji su si dok imaju dovoljno za roknit se nečim, bez toga se ne poznaju. Ali vidija je i da su oni ljubav, samo ne znaju za bolje. Poželija je izvuć još neke iz toga, ali zna je da ne mere. Njima se mora na neki način dogodit nešto poput ovog što se desilo njemu. Još je neko vrime proveja u tom stanju, isplaka se ko beba i uživa u ljubavi.

Onda se samo probudija. Kad je počeja micat doktori su se odma uzvrtili oko njega. Probudija je se i gleda je šta se dešava, di je on. Pogleda je na ruke i vidija je igle s infuzijom zabijene u njega. Doktori su hodali, ćaća i mater su došli i izgrlili ga. Bija je u bolnici. Kad se situacija malo smirila doktor mu je reka da su mu morali amputirat livu nogu ispod kolina. Nije ga to previše razočaralo. Sav je bija preplavljen dojmom onoga šta je proživija. Nakon toga nema veze kakva god mu se katastrofa desi. - Majko izvini što san van bija vaki sin. reče joj. Mater se rasplaka. - Ma samo nek si osta živ, ja te volin više od svega. Ćaća se primaknu. Gledali su se i šutili. Ćaća napokon progovori: Moreš li i meni oprostit? - Već san ti oprostija ćaća, reče Dugi. Reka je da će još malo odspavat, pa da će pričat poslje. Bija je umoran. Nije virova da je ovo stvarno, nije ima nikakvih sjećanja na nesreću. Ali zato je ima neka druga sjećanja. Puno bitnija i bolja. Okrenija se je i sa suzama u očima zaspa.

03.11.2019.

Muška ljubav

Nama muškarcima se ne da da izražavamo osjećaje. Mi tribamo bit alfa mužjaci, apslutni kuleri koji nikad ne plaču, jer, plaču samo pičke i tako. A sad da govorimo o ljubavi između dvoje muškaraca. Ja san ima fazu kad su me privlačili muški, al nije ovo post o tome. Nego, iman prijatelja s kojim mi je u jednoj fazi života dolazilo da legnem negdi i mazimo se, milujemo, ne seksualno, nego ono, kao neka prijateljska ljubav, razmjena ljubavi i nježnosti. Ne bi moga se ljubit u usta s njim il seksat se, to nije to. A ima san i još jednog prijatelja kojeg san tija ljubit koliko mi je drag. Al ni jedno ni drugo se nije desilo, naime, obojica su u datom momentu imali cure, a i da nisu bilo bi pitanje bi li se išta od toga desilo. I priznajem, mene je strah jednog takvog iskustva, plaši me i ugrožava mi identitet. Bija san preplašen i kad san to osjeća prema ovom prvom prijatelju. A zar ne bi bilo puno lipše, da živimo u slobodi da možemo razmijenit ljubav na taj način, žena sa ženom, muškarac sa muškarcem? Ali naše društvo je tu stavilo tabu i iako smo daleko odmakli od plemenskih društava i dalje imamo tabue koje nas je strah prikršit. Možda se čak ne tribamo ni vezat mongamno, možda, a možda i monogamni moremo razmijenit nježnost s drugom osobom. Ne znam, sad koliko je ovo što ja pričam spojivo s monogamijom, al je u najmanju ruku šteta što se ograničimo od tih, u biti prekrasnih doživljaja.

Ovaj bend mi je nova zaraza:

02.11.2019.

Ne znam

Otpusti me iz lađe
Dok mi držiš ruku
nemoj me spašavat

Jer ja tonem u dubine
u kojima moje oči imaju vid
za razlikovat mulj u mutnom
moje oči su navikle na to

U podzemlju se kriju razni likovi
Posejdon se igra praveći male pješčane dvorce
Ponekad dobaci koju šalu
i nastavi dalje se igrati smiješeći

A mi, mračni, tonemo, kao da dno nije dovoljno
tonemo i dublje, dublje prema vrućem vrelu zemlje
gdje slijepi duhovi vreline lete nadsvođenim nebom
anđeli i demoni se ljuto kolju
ali na kraju opet
se skupa smiju,
sjednu i zbijaju šale
bez imalo obaziranja na nas

Stranci smo u tom svijetu,
stranci smo drveću i pticama
stranci smo u tuđim pjesmama i pričama
stranci smo vjetru što nas miluje po obrazu
jedini prijatelj kojeg imamo je nebo
koje je pružilo ruke
i mi ga ddržimo za ruku dok hodamo
cilj svakog djeteta je sloboda
cilj svakog odraslog je da je opet dijete

O nebo
O nebo!
Što nas rađaš da se vrtimo pustpoljinama i
gazimo si učahurena tijela
zapeli u liminalnoj fazi razvoja
iz gusjenice u leptira
Što nas rađaš da si krademo lica
i halapljivo se otimamo oko nečijeg osmjeha
što nas rađaš nikada site
site
ove igre koja
uvijek na kraju pobjeđuje
samu sebe

Dok mudrac pravi lutke za igru
da ih da sebi kad bude dijete

02.11.2019.

Sam

Prazan
Ostavljen
Sam
Nasmiješen

Nebo me gleda i ja gledam njega
okolo hodaju ljudi sa ogledalima umjesto glava
Ja
grizem komadiće neba i pitam se
čemu išta
osim

strasti,
snažne kao nošene olujom
kao obuzete magijom

Ispod oluje lete veliki galebovi
i ja
ih gledam i ne zavidim im
na spsobnosti da lete

Čovjeku u radnji pored
ukrao sam osmijeh
i sada ga nosam, nadajući se
da ću ga vidjeti i
u oogledalu

Nebu sam ukrao besprostornost
i sad je ljubomorno čuvam
kad mi zatreba, da pobjegnem
od lavova i tigrova
iz svog stomaka

Dan je sunčan i ja rukama pomičem sunce
da mi stoji točno iznad glave
da me čuva od tuđih pogleda
dok se nebom omotajem kao dekom
da me zaštiti od tuđih dodira

Sam
prazan
a ispunjen
do kraja
kao boca
eksiran
i čekam
da me ponovo napune


Noviji postovi | Stariji postovi