Između zemlje i neba

28.03.2021.

Iskorak

Dok pišem, čežnja mi se u srcu rađa. Čežnja raste. Da se usudim. Da iskoračim, da budem kompletan. Ali ne mogu. Ne mogu jer znam kad pustim da ću počet razbijat i vikat, jednostavno ne mogu... A čežnja je jaka, baš jaka. I uvik dolazi po noći. Bože, ako te ima, daj mi neki prihvatljiv način da priđen ovo svoje. Neki koji ću moć. Pokaži mi neki način, miran, bez destrukcije i iskoračiću sigurno. Ako triba i čekaću, koliko god triba čekat.

27.03.2021.

Roditelji

Jedna od pluseva mog stanja, dugoročno gledano, od kad san dobija nistagmus pa na ovamo sa sadašnjim (a i prošlim) psihičkim zavrzlamama, je to što san, ekšli, upozna svoje roditelje. Pa i sestre, al najviše roditelje. Moj ćaća ima lip osmijeh. Blag. Raduje se kada kumbre (životinja slična golubu) jedu kukuruz skupa sa našim kokošima. Raduje ga rast biljaka. Raduje ga kad mene vidi. Inteligentan je, mada preoprezan i generalno, po dosta toga i nazadan. Ali nazadan u smislu da ga strah sputaje previše. Podcijenija je sebe i svoje mogućnosti u životu i tako je proživija. Al opet, njegov osmjeh govori sve. Mater mi je ujedno snažna, ljuta, a i nježna žena. Pristupačna je i srčana. Lako zaplače. Ima odličan smisao za humor, vjerovatno san i ja svoju povuka na nju. Danas, kad smo molili baš san ih gleda i bija san zahvalan. Na svima njima. Ipak, jedino su oni dvoje ljudi koji su meni dali život. Boli me... Boli me. Al tako je kako je.

26.03.2021.

Duša od čovika!

25.03.2021.

Idu dani

Zadnjih dana se ponešto dešava. Ali ja san i dalje usidren i tvrdoglavo zaosta u plićaku. Nikako da dignen sidro. Nije lako. Nadan se nekom prihvatljivom rješenju.

23.03.2021.

Familija i vako nako

Kakvi ste vi sa familijarnim odnosima? I pozivima na viber i whatsapp, pričanjem s sestrama, braćom, ćaćon, materon...? Ja za te stvari naprosto neman volje. Doduše, sad san kući, al da san nešto bliskog mentalnog sklopa mojima, nisam. Crna san ovca. Kad me sestra koja je udata zove na mobitel zamanta mi se, stvarno neman živaca pričat neke priče priko mobitela. Iako mi je sestra u pitanju. Nismo bliski. Sa nekim priajteljicama mogu pričat i satima, ali sa rođenom sestrom neman tema za 15 minuta. Msm nije da ih ne volin, volin sve moje, ali nismo isti tip ljudi nikako. Doduše, ovo kako su mi se odvile stvari u životu me natjeralo da s obitelji razvijen dublji i bolji odnos nego prije... Prije je bilo ko u onom vicu: "Nestalo je interneta pa san malo popriča sa svojima. Fini neki ljudi." :D Doduše, malo je i do mene što san mrzovoljan, prije san bija angažiraniji oko nećaka i to... Nadan se s vrimenon da ću opet bit takav. Roditelje san upozna. I fakat, mogu reć da dosta ljudi odraste a da ne upozna svoje roditelje a ni oni njih. To je plus za ovo što san prisilno završija kući. Sad je vakat da oden od kuće, što ne mogu iz razloga o kojima počesto pišen, pa ću ovaj put priskočit. Zadnjih dana mi je ćaća slabo. Bija je na pregledu, savjetuju mu operaciju srca, on smatra da je ne bi priživija pa neće da se periše. Sad je kući i dosta je slabo. Nadan se da će još poživit. Za 8 dana me je kod psihologinje... Nadan se da ću ovaj put se bolje sporazumit s njom... Potrudiću se da joj dočaran svoje stanje i biće fino ako me ne bude prekidala. Toliko očekujen, a dalje, vidićemo. Za druge opcije, za sad neću ništa, ali ako dođe stani pani, opredijelit ću se za nešto. Tako.

22.03.2021.

Alfa mužjaci

Nešto mi je zadnjih dana prolazilo kroz glavu, vezano je za seks. Zanimljivo je šta nas sve pali u seksu. Sićan se kad san čita jedan članak u kojem su ljudi opisivali šta ih pali. I tu je bilo svačega, meni je ostalo u pamćenju, jedan lik koji je opisiva kako voli vozit biciklo i kako ga uzbuđuje to što će ga žena baš s užitkon slušat o tome kako mu je bilo dok se je voza s biciklom. U biti, nas kod partnera pali to da taj partner hoće baš nas, da smo baš mi ti koje on želi. Ovdje, u ovom tekstu ću se skoncentirat na muškarce i njihovu psihološku stranu seksualnosti, žensku, s obziron da nisan žensko, ne poznajen toliko. Kod muškaraca stvar ide tako da nas pali da žena hoće baš nas. Zato tog muškarca iz članka pali što će njegova žena slušat o njegovom vozanju, jer mu to znači da je on "taj", on je željen, njega ona želi. Evolucijski, kad gledamo kod životinja, mužjaci se bore da baš oni budu ti koji će se parit sa ženkama. I sigurno je dobar osjećaj to što pobjednici budu baš ti koji će se parit sa ženama, da baš njih žene žele. Mislin da je korijen privlačnosti, barem sa muške strane u tome, u tome što kad nas žena želi baš vakog kakvi jesmo, znači da smo mi njen alfa mužjak, da smo mi ti koje je ona odabrala. Danas je društvo tako služeno, pa i seksualnost je poprilično se promijenila, ali ja mislin da je ovo o čemu pišen u biti i dalje ta korijenska privlačnost, da žena baš želi nas. Sa usložnjavanjem društva i s tim kako mi postajemo kompleksniji se širi dijapazon stvari koje nam mogu bit privlačne, tako npr mene more ložit da žena voli moju poeziju il tako nešto, ali korijen je isti, ako želi mene, ja san njen alfa. Uostalom, seksualnost i regulira taj reptilski dio mozga, mada mislin da kod ljudi igraju ulogu i ostali faktori, i emocije i intelekt, svašta nešto što nas pali. Jasno, ovde pišen o seksu i seksualnoj privlačnosti, ne o vezama i ljubavi na taj način. Tu su u pitanju brojni drugi faktori. Toliko o ovome, neću širit temu, a za žene, volija bi da neko napiše šta misli o tome zašto se žene osjećaju privlačno muškarcima. Bilo bi mi zanimljivo čitat. Možda je i kod žena isti fazon, da su one alfa ženke koje muškarci žele, ali ne znam.

21.03.2021.

Ta suštinska bol

Ima nekoliko san o ovoj temi napisa i pjesmu... Sad mi se ne da tražit ju. Radi se o boli. Jednoj plemenitoj, životnoj boli. To je bol ko rezultat gubitka. U biti, svaka bol je možda rezultat neke vrste gubitka. Međutim, ova bol je plemenita. S životom, kako odrastamo, starimo, ta bol se recipročno povećava. Sve više stvari gubimo, kako starimo gubimo i neke drage ljude, s kojima nestaju i dijelovi nas... Život nosi bol, jednu duboku, životnu bol. Ta bol je rezultat znanja da u biti ništa, al ama baš ništa na ovom svitu nije naše. Sve što mislimo da imamo može nestat u tren oka. Kuća može izgorit, može ju srušit potres, prijatelji mogu poginit ili se svojevoljno udaljit od nas, od roditelja se svakako rastajemo... Također, ima još jedna bol, bol koja je sigurna kao dan. Tu bol donosi smrt. Naša smrt. Duboko, intuitivno znanje da jednog dana odlazimo s ovog svita i da sve što držimo u rukama poliće s njih kao golubica, i odliće, u daljine... Znamo, da jednom sve što imamo ostavljamo. Ta bol je plemenita, i u momentima najveće ljubavi san baš osjeća i tu bol...

19.03.2021.

Prvi album

Prijatelj mi je napravija album, za sad su objavljene tri pjesme, evo vam stranica na fb di ih možete nać:

https://www.facebook.com/zhuledinsky

A evo i jedna pjesma:

18.03.2021.

Lošina

U nekom san lošem stanju... Nije mi legla nova psihologinja... Mada probaću radit na njen način, iako mi djeluje uzaludno. Ja se moran naučit prepustit. Potpuno prepustit. A ne mogu jer mi dolazi da razbijam stvari po kući... Tako mi je već evo tri godine. Mislin minjan se ja, ali zapeja san na toj točci... Grupnu terapiju ne mogu ić, zbog polciijskog sata, ne stignen se vratit kući. Koliko god ovo bilo loše za čut, a znan da je brutalno loše čut tako nešto, volija bi da se mogu roknit... Mada, znam da to nije rješenje. Od sebe se ne može pobić. Nisan ateista, virujen u neki oblik reinkarnacije, ukratko, kad bi se ubija, nakon smrti bi se opet inkarnira negdi di bi bija ja, i ima bi sve probleme koje iman i sad. A sit sam... Sit sam svega, vjerujte mi. I beznadno se osjećam, i ne znan šta da radin naprosto... Razmišljan da proban tražit veze da se hospitaliziran u Zagreb, ali to ima višestruke mane... Prvo je što ja ne znan kako bi sam bez ikog poznatog izdrža, jer bi me prala panika i mislin da bi puka, otiša u psihozu. Drugo je što je i to u Zg psihijatrija ko i vamo... Lijekovi mi ne djeluju, ne bi djelovali ni tamo jednako kao ni vamo. A s druge strane me je strah psihijatrija jer mi je dolazilo da naudin nekome i potpuno izgubin kontrolu nad svojin ponašanjem... Začepija san sve izlazne rupe... A sam, ne znan kako ću sam. Da mi je negdi to naučit. Opredjeliću se za neku od opcija već. Trenutno san usran, a ne znan iman li papira... Možda ja krijen od sebe razloge zbog kojih mi se razbija, i možda do toga mogu doć, ne znan. Previše je ovo moje stanje čudno... Al ja san izborija dosta borbi već u životu, koje su bile žešće teške. Držite mi fige da izborin i ovu. Neman alternativu, moran je izborit.

15.03.2021.

U sridu

I'll take you down the only road I've ever been down
You know the one that takes you to the places where all the veins meet, yeah



No change, I can change
I can change, I can change
But I'm here in my mold
I am here in my mold
But I'm a million different people
From one day to the next
I can't change my mold
No, no, no, no, no


Noviji postovi | Stariji postovi