Hod po rubu

01.08.2018.

Tako

Dok san bija na psihijatriji radova san se posjetama svojih. Mada ni s njima nisan ima mira, bilo mi je nekako lakše kad su tu. Ima san suicidalne ideje i ljubav prema njima me je držala da ih ne ostvarin. Mada, mislin da za suicid neman muda tako i tako. Sad da me se pita, moga bi se ubit ne bi me mučila ta ljubav prema svojima. Prazan san. Jedini pravi korak koji mislin da me more izvuć neman muda učinit. Neman muda jer uključuje ispoljavanje agresije, na šta nisan spreman. Osjećan se da gubin vrime. Sutra ću pokušat nać neku zanimaciju da mi dan nekako svrhovitije prođe. Mada ostaje gorak okus, okus nečinjenja onoga što mislin da je izlaz iz moje situacije. A to je da potpuno pustin kontrolu nad sobom. I sad ta agresija koja se pojavi tada me sspriječava da to uradin. Dani prlaze nizašto, nema ništa vridno za spomenit. Znan da je život prekrasan i boli me što bi možda i ja osjeća tu lipotu samo da smognen snage da pustin sve, pa makar ima i ispad agresije kući. Bolno je kad znaš da je lipota tu, ali ti nisi na frekvenciji s njom. Opet mi se javljaju suicidalne misli, al neman muda da ih sprovedden u djelo. Moga bi eventualno popit tablete al me strah da bi priživija pa opet na psihijatriju. Iskreno govoreć ovakav život kakav živin nema nikakva smisla ni svrhe. Niti ja u njemu iman ikakve satisfakcije. Sve mrtva rutina. I previše slobodnog vrimena. Kontan da krenen sutra čitat ovu jednu knjigu, čisto da neku promjenu uveden. A ne čita mi se. Probaću silom, možda se primi na mene.

31.07.2018.

Situacija

Opipljiva je, moš je gotovo namirisat. Nemoć. Nemoć da se iz jedne pozicije krene ka drugoj. Nemoć zbog svega šta taj pokret vuče za sobom. Beznađe, dosada i strah. Osjećaj da ne radiš ono šta tribaš, šta jedino more izvuć iz zamke. Ali zamka ne bi bila zamka da je taj izlaz lagan i prihvatljiv. Stajanje na istoj točci. Život bez ičeg suštinski vridog u sebi. Jer je onaj kojem je vridno zarobljen ispod naslaga onog koji mora nestat. Vrime prolazi ničemu. Čekanje Godoa. Naprijed trnje, a nazad nema. Na ovom mistu krhko razbijeno staklo na kojem stojin, koje more puknit svakog trenutka.

29.07.2018.

Da ti pričam

Da ti pričam, o jednom životu, zaboravljenom od strane naroda. O jednom mladiću koji je nosija sjene u očima, koji je krvav od ugriza pasa šeta ulicom, naočigled go i izranjavan. Da ti pričan, o jednom beznađu, o svima onima zarobljenim u zamci iz koje ima izlaza, da ti pričam o izlazima i onima koji su izašli, samo da ti pričam. Bio je tu jedan momak koji je vodija krdo slonova, koji su ga slijedili veselo mašući. Da ti pričan o jednoj zvijezdi, koja je pala da potroši svoju lipotu goreć do kraja. Da ti pričan, dok prolaze sati i minuti i mi se razodjevamo jedni od drugih, u vječitom bijegu, bijegu ah, od onoga sad. Ako se skinem oćeš li me pripoznat? Ako ti se pokažen, oćeš li me volit? Ako me budeš volila, oće li mi išta značit? Ako oduustanen il ako nastavin, oće li bit razlike? Da ti pričan o tome kako smo svi nerazumjeni, kako smo sami, da ti pričan o jednoj samoći koja more bit punina, koja more bit smjesa što ispunjava, ne, stani, daj da ti pričan o samoći koja boli, daj da ti pričan o svemu onome što probada kožu, i daj da ti pričan o koži kojoj je drago da je probodena. Daj da ti pričan o tome kako je život bezizlazna klopka, ustvari daj da ti pričan koliko je život lip, i o mladiću koji sve to zna noseć sjene u očima. Daj da ti pričan o tim sjenama, iako ne mogu, iako to mmore samo on. Daj da ti pričan o sjenama, o zakucima u svemiru u koje je nemoguće unić, jer je svemir samo vanjski prostor. Daj da ti pričan o svemu tome, i dok me slušaš, nemoj pazit ovo šta ja govorin, pazi sebe dok me slušaš, a ja ću pazit tebe kako ti govoriš, kad budeš govorila.

28.07.2018.

Faze

Ne pamtim kad san zadnji put uživa u sebi. Večeras mi s materon dođe taj momenat čudesnosti trenutka. Al i dalje ne popuštan kontrolu. Čim krenem puštat kontrolu dobijen navalu agresije koju ne mogu kontrolirat. Dođe mi da sve pobacan. Onda vagan, malo pustin kontrolu, malo je stisnen. Danas san bija u kafiću kod nas, tolika me nervoza oprala da san se počejaa trest. Otišli smo nakon 10 minuta kave. Iman dojam da moran potpuno pustit kontrolu, al mi je problem što tada postajen agresivan. Nastojin da se volin i da prolazin kroz te procese do unutarnje sigurnosti. Ne znan kako ću ikad potpuno pustit kontrolu, djeluje mi ko nemoguća misija. A mislin da to moran, da će me to oslobodit. Ako neće milom oće silom, doživiću nervni slom i kontrola će utić u tri pm. Kako more bit da na me navali tolika agresija i da baš je ne mogu ja usmjeravat, nego da baš mora izać kako ona oće? Kad mi to dođe obuzme me takav osjećaj. Za sada još uvik držin uzde, kad će prestat potreba za njima ne znan. Mada, uvik te nešto vuče vamo nešto tamo. To vjerovatno nikad neće prestat. A ova trenutna faza bi tribala proć, milom il silom.

27.07.2018.

..

25.07.2018.

Virovanje

Od svih odnosa koje čovik ima u životu, onaj sa samim sobom je uvjerljivo najbitniji. Moj odnos sa samim sobom je loš. Generalno san prepun straha s kojin se jedva borin. Pesimističan sam, moja budućnost mi izgleda samo crno. A nisan uvik bija taakav, bija san i optimista i neko ko viruje životu. Di je ta vjera izhlapila? Ne znam. Možda kad san dobija nistagmus. A možda si nikad i nisan zapravo virova, možda je moje virovanje bila samo površina sante leda. Ne virujen sebi da mogu podnit ovo šta mi je život donija. Misli mi više idu u smjeru da ću puknit pod tereton. Ne virujen životu da mi opet more bit lip. Al kad sagledan, to je samo drugi način da kažen da ne virujen sebi. Kažu da se od virovanja mora počet. Samo kako? Kako da istinski povirujen da mi život opet more bit lip i vridan življenja? Da ću se opet radovat životu, a ne odgađat sate kad triban ustat. U meni mora bit ono nešto što će vratit tu vjeru u bolje sutra. Možda pišuć dolazin do tog nečega. Barem se nadan.

23.07.2018.

Nistagmus

U životu trenutno neman zanimacije. Okupacije. Danas san pomaga ćaći pojit neke voćke, i iako je trajalo samo pola sata došlo mi je ko budali šamar. A da nađen neku zanimaciju, ne znan kako. Nistagmus me poprilično sputava i dalje. Jedna mi je osoba prepričala svoje iskustvo koje joj je izličilo rak. Ja san dobija slično iskustvo, ali nisan izličija nistagmus nego san vidija da je nistagmus moj učitelj. Vjerovatno je i toj osobi rak bija učitelj, al to je već drugi život i druga priča pa ne mogu u to detaljno ulazit. Ne znan kako bi dalje, da li da prihvatin svoj nistagmus ko nešto doživotno, kako ga medicina već smatra, ili da nastavin ganjat čudo, da ga izličin. Ovo drugo zahtjeva zajebane stvari. Mada, moj nistagmus je, hvala Bogu, puno bolji neg je bija. Ali i dalje smeta. Volija bi ga skroz izličit, ako je ikako moguće, a strah me da pucan na veliko. Možda mi triba strpljenja, i možda se sve more rješit korak po korak. Meni korak po korak je uglavnom asocijacija na dosadu, pošto san burne prirode i sve bi rješija odmah kakvon burnon katarzon il tako nečim. Ne znan, za nistagmus, život će ispričat moju priču, ne ja. Ja mogu uradit šta se od mene traži, a to je sredit se koliko toliko psihički, nadajuć se da će moj nistagmus time i nestat. Ako je već on produkat mene, ako svoj nistagmus ja sebi radim, moram moć i prestat. To mi je logika. A medicina kaže da je to neizlječiv neurološki poremećaj. Neću reć, i sa ovakvin nistagmuson san poprilično životno osujećen. Smetaju mi jaka noćna svijetla, sunce po danu, ne mogu vozit, ne mogu pisat rukom. Ozbiljna je to dijagnoza. Kad bi samo moga nestat, otić kako je i doša. Iskustvo koje je ta osoba sa rakom imala je van serijsko. Tako nešto se mora desit, ne mereš isforsirat da to doživiš. Al možda je prije toga potribno uložit puno našeg truda u borbu sa problemom. Možda moran nać zanimaciju unatoč svom nistagmusu. Ali tu mi stoje na putu već druge stvari, napadaji panike i moji psihički problemi. S tim ću se morat znat izborit.

20.07.2018.

Tomo

Tomo, Tomo je bija jedna čudna biljka. Dok su svi drugi se bavili barenjem cura, opijanjima i slično, Tomo je volija samoću. Volija je zamišljat. Problem je, što stvari nikad nisu bile dovoljno dobre ko što bi ih on u svojoj glavi moga zamislit. Zbog toga je Tomo bija nezainteresiran za svit. Sve dok jednog dana nije uzeja lsd. Sve mu se otvorilo, prekrasnost svita mu je bila stavljena prida nj na pladnju. Međutim, Tome je bilo previše strah gledat u taj pladanja. Gubija je sve što je zna, svoja maštanja. Njegova maštanja je morala zaminit lipota stvarnog svita. Tomo ju je ipak vidija. Kad ga je trip proša, opet je bija stari on, al ponešto drukčiji. Nije moga izbit iz glave to iskustvo, lipote svega. A nije moga zakoračit u taj svit, bilo ga je previše strah. I tako je Tomo počeja pit. Jedno vrime su ga viđali po kafanama, pija bi sam i ostaja do jutra. Kasnije su krenile droge, sve je oprobava al ništa nije dalo ispunjenje. Onda je Tomu jednog dana opuca prenos. Okrenija se vjeri. Klanja je, iša na džumu svaki petak, nije mu smetalo što je musliman a ima hrvatsko ime. Zada se je u šta se je zada. Međutim, Tomo je vidija, da vjerom samo hvata krhotine onoga šta je on vidija. Koliko god je klanja i molija, nije mu davalo satisfakciju. Tada je Tomo počeja razvijat prve simptome depresije. Ništa mu nije bilo dovoljno, sam sebi nije bija dovoljan. Onda je Tomo završija na psihijatriji. Lijekovi su odradili svoje, malo su ga digli, al Tomo i dalje nije dobija šta je tražija. Razmišlja je, možda da nađe curu, oženi je, ima dicu, možda bi ga to ispunilo. Ipak, ni to nije moga. To jednostavno nije bilo za njega. I onda se jednog dana u Tomi nešto prilomilo. Bilo je to jedne noći, kad je Sarajevom lila kiša. Pljusak, nebo se otvorilo. Tomo je hoda gradom i vidija je jednu staricu kako jedva ulazi u tramvaj. Bila je sijeda, nosila je štap, klimavo je ulazila u tramvaj. Tomi je samo jedna stvar prošla kroz glavu, smrt. Tomo je posta svjestan svoje smrti. Pita se je, šta će reć sam sebi jednog dana kad umre. Nije nalazija nikakve lipe riči. Tada je vidija da prema sebi uopće nema ljubavi. Al pomisao na sopstvenu smrt mu se iz nekog razloga urizala u glavu. Danima poslje Tomo nije nalazija mira, samo je jedna stvar bila na umu: Smrt. Koja more doć bilo kad. Kad je posta svjestan svoje smrtnosti, sve nedoumice su mu postale beznačajne. Jednog dana će njega nestat, neki će za njim plakat, onda će ga svi zaboravit, i vrime koje neumoljivo ide dalje će odradit svoje i on će ostat samo nadgrobni spomenik. Te večeri je vidija sebe kako umire. Bija je ugodan osjećaj. Sutra je usta i odredija, da će zbog svoje smrti počet živit. Kako, onako kako najbolje zna, kako je vidija, kad je vidija. I Tomo se otisnija u život, miran, pun energije, i najbitnije od svega, pun ljubavi. Obični trenuci su za njega bili magija, onakva kakvu je oduvik sanja da će doživit. Tomo je prodisa. I šta je dalje bilo s njim. Ne znam, al priča mora negdi imat svoj kraj, pa ću je ja prikinit ode.

19.07.2018.

Tekst

Proletija je leptir sa zlatnon prašinon na krilima. Dok je letija prašina je opadala... Hraneći zemlju. Ljudi prolaze neprimjećeno. Tišina je okrznila dio mog lijevog uha. Mačke kopaju snažno i snažnije da umaknu crnom leptiru koji vreba sa kutka. Kažu, na koga sleti crni leptir da mu ispija dušu i otima ga u nepoznata prostranstva u kojima prevladava mrak, vlaga, i oblaci. Putom ide čovjek sa žutim kišobranom. Ženi što stoji kraj mene nosnice krvare. Vodostaj lagano raste i voda se približava rubovima nasipa. Mračna bića noći dolaze i piju vodu. Mirno stoje i vraćaju se nazad u svoju dimenziju, napuštajući nas zauvik. Vuk stoji na putu i gleda prema meni. Nnebo pravi spirale, i kao vrtuljak, spušta svoju utrobu prema nama. Izvija se i stvara udubljenje, spušteno je gotovo do naših glava. Iza neba stoje rozi sladoledi. Samo treba proparat nebo i uzet ih. Satovi pjevaju. Kroz noge mi prolaze lagani trnci, kao neki predosjećaj susreta sa nepoznatim starim prijateljom. Sidin na ogradi na mostu i držin fotoaparat. Nekad prije san bija suicidalan i voda me je odgovorila od pokušavanja. Oči su mi izbačene unaprd, i, kako više i više gledan u kutove neba, noge mi se smanjuju i smanjuju. Ulice su prazne, prazne u moje ime. Šetam putom dok se sunce približava zalasku, al još uvik jako pruža svoje zrake. Pitam sunce zašto me grije, pitam drvo zašto reste, pitam vodu zašto teče. Čim izrekoh pitanja jato ptica je poletilo sa obližnje topole. Noć će ubrzo i mračni će opet dolazit na rijeku da piju vodu. Njihova nevidljiva lica, u crnini kojom se ogrtaju, odaju njihovo porijeklo. Misec sjaji bolno, i vrime je za napuštat grad, jer prijeti diranjem u rane koje bole. Zato odlazim.

18.07.2018.

Mala pobjeda

Jutros san otiša na psihoterapiju. Odma nakon vidin kako me panika manje handri al kako dođen kući opet se uvučen u svoje zidove. Najgore mi je što iman previše slobodnog vrimena, bukvalno po cile dane ni za šta. Tvrdoglav san, to san danas vidija. Šta god mi ona govori ja u sebi i dalje ostajen pri svom, ne dopire do mene. Kako zacrtan tako moran radit. Možda bi to trba minjat. Al kako to minjat kad kontan da ja bolje znan? Ili čak ni ne kontan, nego me samo vuče inercija. Odo ist, mater skuvala neki grah, pa da proban. :) Spot od ove pjesme je vrh.


Noviji postovi | Stariji postovi