Hod po rubu

08.03.2018.

Najnoviji update

Jučer mi se desilo jedno novo iskustvo. U kafiću, di sidin vamo u selu mi, samo se odjednon počeja opuštat, neočekivano, i vidin nešto se krenilo dešavat. I dobijen poriv da legnen na pod da se valjan, batrgan po podu. Poriv je bija baš jak, i ja san okljeva, jer ipak je to kafić, al san na kraju lega na pod jer nije nikog bilo u djelu di san ja sidija. Nije proša minut vrata se otvorila i uša je jedan lik, a ja, zatečen, usta. Poslje san priča s njin napola na silu, se zapriča samo da vidi da san normalan. Doša kući, u po stanja, nedorečen. Reka svojima šta se je desilo i da iman poriv da se vratin u kafić da se valjan po podu. Moji poludili. Ispala baš svađa u kući, da su na kraju zaključali kuću da se ne vraćan nazad u kafić. A meni u kući katastrooofa. Nikad gori osjećaj u životu. Došlo mi gušenje, to je jedan osjećaj koji mi se je do sad javlja samo prid spavanje i nije mi da zaspad, ko da se dušin unutar sebe, užasan, jedva san ga priživija. Nekako san se ipak smirija kad je već bilo prekasno za ić u kafić da se valjan. Danas pokušavan smetnit tu ideju s uma, al patnja me nagoni, neman mira u kući, ne mogu sekunde sidit i postajen agresivan, ništa, ama baš ništa u kući mi nema da bi na to uopće obratija pažnju. Drži me da iđen u kafić al odoljevan tom porivu za sad, i ne bez posljedica, pošto se diže baš velika emocija ljutnje. Jučer kad san se vratija iz kafića ima san osjećaj da mi dolazi pakao, da san odbija slobodu koju san moga imat da san proživija katarzu u kafiću, i da san sad sam izabra pakao. Ponaša san se ko lud u kući, čak su mi padale na pamet bolesne ideje tipa da ubijen ćaću i tako nešto. Nije baš da mi je došla želja za tim, ali nešto u meni mi je počelo to govorit, kad si već odusta, onda budi u paklu. Energija u meni kulminira i ne mogu je više zadržavat, samo ne znan na šta će me izbacit. Ne mogu pristat na to da se oden valjat u kafić jer znan koliko je to nenormalno, a ne mogu bit u kući normalno sekunde jedne. Ne znan šta da radin. A i da pristanen na to da se valjan u kafiću, mislin da bi me samo peuzeja strah i da ne bi mi da da ikakvu stvarnu katarzu proživin. Ne znan šta ću, ne znan di ću, al vako ne mere dugo. Također san bija suicidalan, al mi ža da se ubijen kad san se vako približija slobodi. Ne znan šta da radin, valjda će sve dobro završit. I da, moji su me tili odma vodit na psihijatriju, i sad možda sutra oden, al bojin se da ću gori tek otić u kurac, u zatvorenom, sa nepoznatim ljudima, bez ikakve zanimacije. A još ako oden osjećaću da iđen mimo sebe, jer ono što stvarno želin je probat proć tu katarzu u kafiću... Joj a oni bi se svi odma skočili da vide šta mi je, i ja bi tu pokleka i usta garant. Ne znan šta da radin, al ovaj put stvarno ne mere dugo još ostat isto. Strah me samo goreg, a to gore je vrlo moguće. Moga bi postat pravo čudovište. Možda bolje da oden na psihijatriju da me nakljukaju ljekovima. S tim da meni ljekovi ugl ne djeluju, bar ništa što san do sad trošija.

07.03.2018.

Centar

Doša san do centra i izvora mojih problema. Dobro, nije mi to novost, i nije da to ne znan otprije. Presjecan svoje emocije, svaki prirodni tok svojih emocija prikinen, ne znan ni sam zašto. Jučer meditiram u kupatilu (smiješno, znam) i pođe mi se odvijat neki proces, kao da ću počet bit dobar, opušten, nešto se krene odvijat, nešto u šta polažen nade da bi me popravilo, i ja to samo prekinen. Nakon što prikinen, ostanen ko posran. I samo se opet javi instant nervoza, ječanje/zujanje, kako već nazvat te zvukove koje krenen proizvodit, i sav ostali paket emocija, bijes, mržnja, zlo, čisto zlo što živi u meni. Nekako san se sredija, objasnija sebi da moran bit strpljiviji, da ne mogu tek tako očito probit tu granicu. Dolazilo mi je dotle da san mislija da ću na sav glas psovat u kući i divljat. Danas, opet ista priča. Ko da san nasađen na klin, nervoza i nemir, ne mgu bit dugo na jednom mistu, a nema tog mista na kojem mogu bit, jer nemir dolazi iznutra. Kako je moguće da jedan moj vlastiti mehanizam bude jači od mene? To unutra je toliko nježno i osjetljivo, da na svaku sitnicu osjeća strah, strah šta će bit ako pustin da se to samo prirodno odvija. Prolazi mi kroz glavu moj ćaća, koji je bija preprotektivan, prezaštitnički nastrojen, koji me je drža ko malog princa kojem se ništa ne smi desit, i koji je paničija na svaki problem... Možda san od njega pokupija taj mehanizam. Al opet ne znan, djeluje mi da je moj. I jest moj, nije bitno odakle ga tu, sad je tu i gotovo. Nadan se da ću naučit bit strpljiv s ovim, i da će vrime nekako izvest stvari na pravi put. Možda me čeka neka trauma s kojon moran doć u kontakt a koju dite u meni izbjegava pod svaku cjenu, pa prikida svaki momenat kad san spontan. Ne znan, šta god bilo, teško je. Ko sva nebesa je teško, nosit se s ovin. I sva nemoć koju osjećan... Nemoć nad jednin komadon mene, malin komadon mene koji stvara tolike probleme. Nije čudo, cili san ja život funkcionira tako, bez tog djela sebe, i da nije bilo mog iskustva kad san probija ego, možda bi i sad tako funkcionira. Ali ni to funkcioniranje nije bilo bez posljedica, ima san napade panike, gađenje na nježnost, npr kad bi mi cura tepala ne bi je moga pogledat koliko to nisan tija. Moralo se je odvit tako da se ovo sredi, samo ja stvarno, al stvarno ne znan kako. Neće mi pomoć dubinjanje o tom problemu, tribaju mi konkretne stvari. Astrologus, pozdrav mu ovim putem, mi je poklonija bija skype razgovor sa jednin tibetanskin lamon, i ovaj mi je da neke tehnike koje djeluju dobre, već su mi malo pomogle s jednim problemon. Probaću nastavit tim putem, pa vidin oće li se šta odvit. Kolika je frustracija kad se to desi, da mi pođu emocije i ja prikinen, to ne mogu ni opisat. I još kad znaš da možda moš rješit svu tu muku tipa odma sad, al ne moš protiv tog djela sebe koji prikida kontakt i koji će me opet bacit vamo, na ovu obalu na kojoj jesan sad. Samo se nadan da mi Bog more pomoć, ako već ne mogu sam sebi. Mali problem je što ja ne virujen u takvog Boga, al kad je teško opet ga tražin, jer neman šta drugo. Povremeni vjernik, očijukan s Bogon, pa kad mi paše malo mu priđen a onda san super hladna kučka koja ga ignoriše. Mah... Ovo nije na Bogu, nego na meni, a ja sam ne znan kako ću dalje ovako pa je dobro vaćat se za bilo šta, neće li bit lakše. A djeluje tako jednostavno, ko što i jest u suštini, jednom meditacijom bi moga rješit svoje probleme. Da mogu. Ja bi mogo da mogu, ja bi znao da znam.

04.03.2018.

Demon

Osjećam se kao demon koji riga vatru. Pravi demon. Još da ovaj demon nije trefija baš ko poklon baš mojoj kući... Mučim ih. Mučim ih sobom. Opet san odlučija presjeć emocije samo da mogu nastavit pisat post. Jer mi u po frke dođe da plačen, a ja nikad ne plačen, barem ne nikad kad triba. Ne znan šta se dešava, al uzima maha. Moje emocije, moja stanja. Mračna su. Demonska. A sve zbog jedne sitnice, postoji nešto u meni s čim pod svaku cjenu izbjegavan doć u kontakt. Šta je to ne znan, znan samo da to nešto želi da proplače često, baš često, al od mene ne mere. Znan da to nešto se pojavi pri meditaciji jučer, izroni i gotovo je spremno da iziđe, al ja san već požurija izvadit najnoviji strah s kojim ću spriječit taj izlazak. Zvukovi koje proizvodin nemaju ime, to već liči na egzorcizam. Svaki novi korak nešto novo se odmota, a ja i dalje moran mislit kako će proć večer i oću li ja moć kontrolisat svoje urlike da bi moje sestre spavale. Na roditelje ni ne mislin, njima bi valjda bilo ok. Stvar je strašna, zastrašujuća, al samo kad kreneš analizirat. Kad se kreneš hvatat za nju. Ja san dobar u puštanju i to me još drži, dobar san u promatranju paralelno dok to proživljavan i to mi daje mrvicu nade. Da ću jednon odgledat i kraj. I početak. U meni uistinu živi demon i ima stotinu imena, i jedva čeka, jedva čeka da padnem na neku od njegovih bezbroj klopki i da me uhvati i da budem opet njegov, dan, dva, sat, nije bitno, koliko mognem bit. Jedino oružje koje iman su dopuštanje i neprianjanje, al ono je slabo naspram činjenice da znam da je mojima gledat to sve pravi pakao. A pakao je i meni proživljavat. Ne znan šta san doživija kad san doživija ljubav, al ova pobuna protiv ljubavi je epska. Mada, možda me sama ljubav ipak drži, drži da ne padnen dublje, drži da baš ne potonen. Nahranija san svog demona svačim, to je ipak moj demon, i možda mu nije zamjeriti što toliko divlja, on ipak zna da umire. On zna da gubi. I zato se buni, a buni se glasno, kako to samo moj demon može. Što san ja manje on, a više ja, to se više buni al ipak, ja i dalje pristajen na njegove ponude. Stvar se može odigrat samo tako kako se mora odigrat, i ne mere bit gotova prije nego bude. Upravo sada dok pišem se nadam da ću ga umolit da se smiri večeras pred spavanje, da ne bi budija sestre i napravija problem. Kući san i nako ja problem zadnjih miseci, a problem san i sebi. Nije za očekivat da će demon koji je dobio dimenzije ovog mog lako prestat, al ja znan, znan da mu mora doć kraj. Al san prevelika pizda da to odgledan ko muško. Možda je najbolja varka koju on ima ta da se svaki momenat patnje s njim čini tako vječan. A znan, dobro znan, da vječno nije ništa. Ipak bilo bi lakše kad bi ovo moga prolazit negdi u askezi, bez mojih kući. Boli me što pate zbog mene. Boli me. Želim ih zaštit od svoje patnje. A tu san nemoćan koliko nemoćan mogu bit. Demon je stisno šake oko bisera u mom stomaku. On ih polako popušta, ali ne propušta da svaki sve manji i manji stisak pojača dodatnim bijesom koji na sva usta izlazi iz mene. Neko, kad bi me gledao, mislio bi da meni stvarno triba egzorcizam. Međutin, ja nisan mala maca pa da virujen u sotonu i takve baba roge. Ja znan da je moj demon ja. Ja san ga stvorija i u meni mora i umrit. A to neće lako i ne želi lako. Bilo bi lakše kad se svaki njegov udar ne bi činija tako vječan. A čini se i u tome mu je moć. Mada se takvin čini tek kad ga ja uzmen u svoje ruke i uhvatin se njega.

03.03.2018.

Virovanje i znanje

I kolika je vridnost vjerovanja u nešto? Uzmimo za primjer vjerovanje u Boga. Mnogima je ovo uzvišena vrlina, kojoj nema premca. Međutim, da li će i oni sami vječno ostat na vjerovanju u Boga. Oće li kad umru i dalje virovat u Boga? Logično, neće, tada će, barem po onome u što vjeruju, znat. Tako da vjerovanju je superiorno znanje. Ja u svom životu gledan da znan koliko mogu, mada ne mogu reć da ni u šta ne virujen. Virova san npr, kad san dobija nistagmus, da ta bolest ima neki smisao, da nije džaba došla, da je mene nosit je s nekim razlogom. To je bilo vjerovanje. Međutim, nakon jednog iskustva koje san ima, znan da je nistagmus moj učitelj. U stanju u kojem san bija san potpuno jasno vidija da ja triban slušat svoj nistagmus a ne borit se protiv njega. To viđenje je znanje, i ono je samo po sebi, superiorno mojim konceptima koje san ja ima prije toga. Jer virovanje je u biti konceptualno, ono je koncept. A znanje, u pravom smislu te riječi, je izvan koncepta. Ono je zapravo, iskustvo, jedino iskustvo je pravo znanje. Tako vjernik, kad doživi iskustvo Boga, on tada zna da Bog postoji, i više ne mora virovat. Sad problematika je što se smatra da se to iskustvo može dobit tek nakon smrti. To samo po sebi nije točno, općenito je ta podjela na prije i poslje smrti iluzorna. Ne postoji u biti, život prije i život poslje smrti, postoji samo život. Sve ono nakon smrti je stvarno već sad, i mi sami to moremo iskusit. Tako da, Bog ako postoji, postoji već sad, i nije nam potrebna smrt da bi ga iskusili. Ja sam npr, do neke mjere virujen u reinkarnaciju. Gleda san dokumentarce gdje se ljudi sjete svog prethodnog života i slično, mada ja nisan siguran da reinkarnacija postoji. Meni se dobro uklapa koncept reinkarnacije u moju sliku svita, i ja u nju virujen, s tim da ne virujen da se ja mogu reinkarnirat u neku životinju i slično, to mi nema logike. Međutim, ja neman znanje o reinkarnaciji, mada je moje virovanje možda zasnovano na nečijem znanju. Međutim, tek kad se ja sjetim svojih prošlih života, tek tada ću moć reć da znan. Ako se to ikad uopće i desi. Druga stvar je, što ljude općenito ne zanima da znaju. Ili smatraju da je znanje o tim stvarima nemoguće, ili da oni ne mogu, ali najčešće se radi o tome da im je virovanje dovoljno, da im ne triba više. Što ne znači da ne mogu više, ako bi to želili. Također i ateisti su neka vrsta vjernika, čak često i dogmatični. Recimo jako često su scijentisti, vjernici u sve službene teorije u znanosti. Ateisti smatraju znanjem ono što je provjerljivo i opipljivo u materijalnom svitu, međutim, negiraju znanja koja se ne slažu sa njiovin virovanjima. Moremo reć da se ateisti uglavnom zadovoljavaju sa informacijama, a da ih ne zanima ulazak u sfere života poslje smrti i slično, oni pak smatraju da tih sfera nema, ali to je opet, samo njiovo uvjerenje. Također, ateisti će negirat znanje recimo o tome da je telepatija stvarna, znanje koje su neki ljudi iskusili, samo zato što se ne uklapa u njiova virovanja. Njiov koncept 'znanja' je ograničen samo na one informacije koje produciraju krugovi mainstream znanosti, a druge oblike znanja zasnovanog na vlastitom iskustvu, ne poznaju. Ovo se doduše ne odnosi na sve ateiste, ateisti su širok pojam, moremo reć da se odnosi na scijentiste, koji mogu bit i agnostici, mada su najčešće ateisti. Tako da znanje, more imat više oblika. Da li ja znam da je zemlja okrugla? U suštini ja ne mogu stopostotno reć da znan, jer to znanje je u biti virovanje, ali to virovanje je naišlo na dovoljan broj potvrda i ja ga smatram dovoljno opravdanim. Međutim, da ja oden u svemir i vidin zemlju, tada bi ja stvarno to zna. U suštini, mi većinu stvari koje mislimo da znamo u biti virujemo, ali to je ok. No to ne znači da nije moguće imat stvarno znanje čak i o pojavama koje bi na prvu odbacili kao nemoguće.

02.03.2018.

Moj prozor u svit

Ovdje više nema auta. Prošli su vozači, i odvezli se negdi... Na neke poljane koje su njima dostupne. Ovdje nema muzike da ugrije dušu, nema pjesme i nema pokreta. Led je smrza srce i ono ne diše. Ovdje nadasve više nema mira. Kupujen ga jeftino i nije kvalitetan. U duši u umu, kuljaju zvijeri što ne spavaju. Grizu tiho i... Ootimaju ti dušu. Uvuku se u nju i uvjere te da su mirne i fine i grizu i uništavaju sve oko tebe... A ja im virujen. A ja im virujen. A ja hodan, svemiron, po pohabanoj stazi u noći. Noć je mrkla i ne vidi se a ja, ja, ja neman sebe. A ja, a ja, ja neman nade. A ja, a ja, živin ni za što. Tek blida nada u neki svit tamo negdi u meni, u meni kojeg nema, u meni koji se raspada, tek blida nada stoji i unuštava sve prid sebon. Stoji, da zagorča.

27.02.2018.

Prisila

Vrime me minja, intenzivno, ali prolazit ove procese je... Ne znan šta da kažen. Osjećan se potpuno beznadno. Počeja me je popuštat strah sa mojima i među ljudima, i došlo mi je u kući da ležin na podu... Tu vidin nešto u meni se opire, i dalje se opire prepuštanju ljubavi koju san osjetija. Skontan da me je strah da ću ječat i tako budit sestre, i samo mi padne na pamet: Moran vikat, vikat i probudit ih i tako pobjedit taj strah. I kako mi je palo na pamet, tako i ostalo, sad mi dolazi da psujen, vriđan ljude, da ulazin u konflikt namjerno, i ne mogu to kontrolisat. Sinoć umalo što nisan počeja vikat iz svih grla nekad nakon ponoći. Sam san stvorija ovo sad i zato ga se ne mogu rješit jer i dalje ima moju podršku. Ne znan kako da se nosin s ovin, potiskivan to a kad to radin pažnju ne mogu držat ni na čemu drugom nego na tom suzbijanju. Za ovo stvarno ne znan kako triba proć jer san ja to stvorija i sad je u meni. Po cili dan razuvjeravan svoj um da to ne triba tako, da nema smisla, da se strah triba pobjedit prirodno, onako kako procesi iđu a ne da ja sam forsiran. Al džaba, odmorin dvi minute i samo nakon toga me snađu sve te misli od kojih oću pobić. A jači ne mogu bit od toga, moga bi samo bit dublji, a to ne znan kako. Izludiće me ovo, stvarno s ovin ne znan kako izać na kraj. Traje konstantno, stalno bi moga psovat i vriđat nekog ko je oko mene.

26.02.2018.

Noć

Svaka noć je teška, al ova je posebna. Ovo je došlo da gore ne može.

25.02.2018.

Šanse

Tija bi da pišen o svom stanju a ne znan koliko je to za pisat... Zadnjih dana san ima dvi prilike da se oslobodin, obe su došle nenadano. Prva je bila u kafiću neki dan, samo mi se neki prostori u meni otvorili, ničim izazvani, i počeja san se osjećat lipše. Nevjerovatno je kako se to more otvorit nakon što se stvrdnen maksimalno, buden suicidalan i loš komplet. Ugl došlo mi je da oden u kut u kafiću i da se pokrijen rukama po glavi. Kad san to radija počeja se odvijat neki proces, zadnje što se desilo je da san počeja govorit u sebi: Majko, počela mi je mater prolazit kroz glavu... I tu san prikinija jer mi ipak nije bilo svejedno u kafiću da to prođen. Valjda me strah od gubitka kontrole, jer dalje proces samo iđe sam od sebe, prirodno. I sinoć prid spavanje, samo utonen u neko dublje stanje i počne se nešto dešavat, odvijat i taman kad uzme maha, ja prikinen jer me strah bilo da ću počet ječit i da ću budit sestre. I opet se vratin na svoju poljanu straha i nervoze... Ne znan kako ću ikad to privazić, kad mi se otvore šanse i ja ih ne iskoristin. Ošo je reka da jednon kad je šansa propuštena nema smisla mislit dalje o tome, jer je to samo vrćenje u tom glibu u koji si upa. Znan da triban pustit i ić dalje, al kad skontan da su to možda šanse da ja fakat okončan svu ovu suludu patnju, ne mogu a da se ne vraćan na to. Valjda je to također jer mi stanje u kojem ostanen, u kojem se sad nalazin je toliko loše da ću se rađe vaćat za prošlost nego bivat u njemu. Jednon će se valjda vrata otvorit a da ja i prođen kroz njih, jer ovo međustanje je teško podnošljivo... Jer svaki put se prominen malo kad uđen u ta stanja, i onda je tlaka bit takav, nefunkcionalan, među drugim ljudima. Danas mi s npr uopće ništa ne priča, sinoć u tom stanju, sićan se, samo san konta kako je sve glupo, u sebi san govorija ovo je glupo, ovo je glupo... Ne znan čemu san to govorija, pretpstavljan životu kakav živin. Pretpostavljan da je to govorija onaj ja kojeg potiskujen i koji triba izić vani. I mislin da je poša proces da izađe, i da san ga ja opet zablokira. Sve je to fino i ne bi me morilo da ne moran prolazit ovoliku napetost svaki dan, kad pomislin da se možda toga mogu oslobodit, a da san ima šansu i propustija je, osjećan se baš loše. Valjda jednon kad buden spreman neću propustit, ostaje mi se samo nadat tome. Ipak triba imat hrabrosti ovo proć, nije mala stvar odvažit se u kafiću da to prolazin na takav način. Valjda ću već jednon izać, na svitlo dana, iz ovog kaveza u kojem me moj um drži.

24.02.2018.

Ovonoćna ljubav

23.02.2018.

Starac i ptica

Na prozračnom balkonu stoje
Starac i Ptica
Sunce olovno peče
Vitar je frižak i ladi

Šta čekaš ptico? - Veli starac.
Čekam da i ti poletiš. - Veli ptica
A šta ćeš ako nikad ne poletim? - Veli starac
Hoćeš, tvoje vrijeme ti kuca. - Veli ptica
Moje vrime, a di je moje vrime? - Veli starac.
Tvoje je vrime tu, unutra, sat koji goni svoje minute kroz tvoje žile. - Veli ptica.
Di je tvoje vrijeme? - Upita starac.
Tu di i tvoje, veli ptica, i tu se oboje susrićemo. - Reče ptica i poleti.

Starac nastavi gledati u obzor, povlačeći dim cigare, pomisli: Fin sugovornik, šteta što zauvijek odlazi, dok se zauvijek ne vrati.


Stariji postovi