Kontrola - Hod po rubu

02.12.2018.

Kontrola

Moram je popustiti. A ne mogu. I onda stalno natezanje između djelimičnog puštanja kontrole i želje mog unutarnjeg bića da doživi potpunu slobodu. Gušim ga, al ne znam drukčije jer znam kad skroz pustim kontrolu, podivljaće. Postaće agresivno. A ovako, kad držim polukontrolu, polu i živim. Na pola sebe. Možda će mi više konkretnih životnih izlaganja stvarima u kojima neman kontrolu pomoć da pustin i ovu koju držin zategnutu. To mi je neka nova nada, da će izlaganje stresnim situacijama po mene, u kojima me peru napadi panike, postpuno dovest do odvajanja od svojih i da će onda ta potreba da baš u kući pobacam i porušim stvari isčeznit. Al nisam siguran. Bog nek mi je na pomoći dok se to ne desi, jer, nije lako. Kako god okreneš nije lako. Triban se pomirit sa činjenicom da strah nikad neće postat manji, sam od sebe. Jedino ja, sa hrabrim i odlučnim stavom, ga mogu pobjedit. Al kako zauzet taj stav kad me ga je strah?