Depresija - Hod po rubu

07.09.2018.

Depresija

Ovaj život je kukavno postojanje. Neman više volje. Ista rutina svaki dan, besmislenost postojanja kad ne radin ono što najviše mislin da triban. Ništa ne odnosi taj osjećaj iz želuca, tu potrebu za iskaljivanjem agresije. Šta god da radin, ona ostaje tu i hoće da divlja baš po svojoj volji. Pada mi na pamet da kažen da bi volija nestat, al ne bi, volija bi ovo sve privazić... Al ne mogu. I onda želin da me nema. Po cile dane iman taj osjećaj uzaludnog postojanja, kad nisan na pravoj traci. Previše san ovisan o svojima, sve moje odluke previše utiču na nje. Danas i jučer san ima temperaturu, mogu reć da mi čak i godi. I nije mi dolazilo da razbacivan po kući. Nek temperatura potraje što duže. Znan da je život ljepota, isto ko da prid sebon iman švedski stol al san spriječen u tome da išta jeden. Očajan san, ne znan kako će se ovo sve sa mnon odvit, al neman snage da ulazin u novo razbacivanje po kući. Na momente san suicidalan, al bez prave volje da to uradin. Više nako, mi je ugodno mislit o tome. Koju god opciju iman da iz ovog izađen, je ne želin. Ništa mi nije prihvatljivo. Zapeja san baš i ne mičen se s mista. Možda me neko čudo pogura naprid, pa se ovo sve rješi. Samo znan da mi je dosta. Umoran san. Umoran od vakog života. Umoran od vakog bivanja. Umoran od sebe. Od sebe kukavice. Dobro, život mi je i donija teške izazove al opet mora bi se s njima nosit i privazić ovo više jednon. Ne znan, znan samo da neman volje dalje.

Nešto lipo