Update - Hod po rubu

02.09.2018.

Update

Od kad san doša sa psihijatrije, sa laptopom mi je ista priča. Sidnen, otvorin laptop, otvorin fejs, da vidin dešava li se išta. Uglavnom mi bude dosadno i uglavnom visin na fejsu i na blogu jer neman šta pametnije da radin. Sad san dobija šansu da pišen za ovaj portal pa ću je probat iskoristit, što će bit teško jer neman ideje iz glave šta bi pisa i o čem bi pisa. Prije me je zanimala politika i svit oko mene, sad me okupira samo moja unutrašnjost. Izgleda da ove vježbe od Lame neće urodit plodom što se moje agresije tiče. Ponovo iman dojam da je moran ispoljit baš kako ona oće da se ispolji, al mi se ovaj put umisto isprid kuće stolice bacaju u kući, pa me strah da ne razbijen vitrinu il tako nešto. Ukratko neprihvatljivo mi je to da to izveden, a mislin da je to jedini način da ovo privaziđen. Radin vježbe, al agresija opet isplivava, i baš oće da se prelije na moju okolinu, ne mogu je ispoljit kričeć u sebi, udarajuć u jastuk i take stvari. A zadnji put, to jest jedini put kad san joj dozvolija da se ispolji kako ona oće doša san do tog straha od smrti koji je samo izronija. Vcrs čitan po netu iskustva ljudi koji su doživili smrt ega, i sve me nešto podsjeća na ono što san ja proživija, samo što je malo drukčije, ja nisan iša do kraja. Ja isto ko da san gurnija glavu kroz vrata, vidija šta ima vani, i vratija je unutra, dok su oni izašli vani. Strah me je sutrašnjice, strah me je povratka potrebe da razbacivan, nekoliko dana san progura bez nje, mada je i to imalo svoju cjenu, bija san baš napet i nervozan. Umisto da se plašin probaću usmjerit energiju na ovu ponudu koju iman, gledaću napisat nešto na neku temu, ako uspijen doć do neke teme uopće. Ja san općenito out, out svega, ne pratin ni tv ni portale i neman ama baš nikakve želje da se informiran o svitu oko sebe. Jedino mi preostaje moja lična kolumna na neke teme koje sam smislin. Al, ko što kažu, sila Boga ne moli, ako vidin da ne mogu pisat, neću pisat i jebat ga. Opisa san na fejsu ono svoje iskustvo sa ljubavi i time što san doživija i iznenadija san se feedbackom, izgleda da ima više ljudi koji su spremni prihvatit realnost nego što bi na prvu mislija. E da se o tome more pisat na portalu, valjalo bi. :D Pet je sati, a meni se još ne spava, to jest malo mi se spava, al iman još viška energije. Večeras san se bija mislija napušit i moji me uvatili s travon, blamaža i po. Boli život sa svojima. Boli me što nisan samostalan i što trenutno ne mogu bit samostalan. Boli me što san u stanju u kojem jesan. Boli me jer ništa ne osjećan, jer sve svoje emocije držin zablokirane, zbog agresije koja bi isplivala kad bi ih pustija. Razmišlja san i da proban lsd, da na njemu doživin tu smrt ega kad već neću da je doživin ovin, normalnin puton. Al ako mi je previše ovako, kako bi tek bilo na esidu, sigurno bi ima gadan trip. A da ne govorin o tome da bi me moglo prenijet da ubijen nekoga, ili sebe. Blokade, na svakom koraku.