Podrška - Hod po rubu

03.08.2018.

Podrška

Neman podršku svojih u ovome šta želin. Moji misle da je moje stanje bolest koju triba ličit likovima. Tabletama. Ja držin da mi tablete ne djeluju, što je evidentno iz mog stanja i da jedino mogu ja pomoć sam sebi. Neman podršku za ispoljavanje agresije. Opet, čiju bi podršku u tome moga imat? Da ti neko kaže ok je da razbacaš stolice po prikući. Vjerovatno me niko u ovom procesu ne bi podrža. Ja mislin da kad bi pustija kontrolu agresija bi, nakon ispoljavanja, nestala. Al tu je trik, triban pustit kontrolu. A tu neman ni svoju podršku. Ima san šansu, bija san na mistu di je mogu pustit i strah me je vratija nazad. Sam sam u ovom svemu. Neman pravog razumijevanja niti nekog ko bi me moga uputit na neko rješenje. Ovo nešto što san proba nać po internetu ne šljaka. Jedino ta psihoterapija, a i ona nije da mi nešto puno znači. Još mi je sad psihologinja na godišnjem. Traženje nekog trećeg puta, između puštanja kontrole i uklanjanja agresije mi ne ide. Mislin da je agresija popratna pojava nemoći koju osjećan kad triban pustit kontrolu. I da je teško da će se to moć izbjeć, njeno postojanje i ispoljavanje, ako bi tu istu kontrolu pušta. Ne znam, previše me je strah sebe, kakav ću bit kad pustin kontrolu, pa je i ne puštan. A nema drugog načina, ovakav neman satisfakcije u životu, ništa mi nije lipo jer držin svoje emocije u grču, i 'lipe' i 'ružne'. To su samo emocije, al mogu napravit zajebane situacije ko ovo moje. Svjestan san da to šta ja želin da uradin nigdi neće bit socijalno prihvatljivo. I s jedne strane možda neman pravo to radit svojima kući, ipak je to njihova kuća, a ja san in dite. Elem, bilo bi fino kad bi ova agresija nestala, kad bi moga zaličit to ranjeno dite u sebi koje mrzi cili svit, pa da onda kad buden mirniji puštan kontrolu. Samo što se meni čini da ja moran pustit kontrolu da buden mirniji. Nisan pametan.