Najnoviji update - Hod po rubu

08.03.2018.

Najnoviji update

Jučer mi se desilo jedno novo iskustvo. U kafiću, di sidin vamo u selu mi, samo se odjednon počeja opuštat, neočekivano, i vidin nešto se krenilo dešavat. I dobijen poriv da legnen na pod da se valjan, batrgan po podu. Poriv je bija baš jak, i ja san okljeva, jer ipak je to kafić, al san na kraju lega na pod jer nije nikog bilo u djelu di san ja sidija. Nije proša minut vrata se otvorila i uša je jedan lik, a ja, zatečen, usta. Poslje san priča s njin napola na silu, se zapriča samo da vidi da san normalan. Doša kući, u po stanja, nedorečen. Reka svojima šta se je desilo i da iman poriv da se vratin u kafić da se valjan po podu. Moji poludili. Ispala baš svađa u kući, da su na kraju zaključali kuću da se ne vraćan nazad u kafić. A meni u kući katastrooofa. Nikad gori osjećaj u životu. Došlo mi gušenje, to je jedan osjećaj koji mi se je do sad javlja samo prid spavanje i nije mi da zaspad, ko da se dušin unutar sebe, užasan, jedva san ga priživija. Nekako san se ipak smirija kad je već bilo prekasno za ić u kafić da se valjan. Danas pokušavan smetnit tu ideju s uma, al patnja me nagoni, neman mira u kući, ne mogu sekunde sidit i postajen agresivan, ništa, ama baš ništa u kući mi nema da bi na to uopće obratija pažnju. Drži me da iđen u kafić al odoljevan tom porivu za sad, i ne bez posljedica, pošto se diže baš velika emocija ljutnje. Jučer kad san se vratija iz kafića ima san osjećaj da mi dolazi pakao, da san odbija slobodu koju san moga imat da san proživija katarzu u kafiću, i da san sad sam izabra pakao. Ponaša san se ko lud u kući, čak su mi padale na pamet bolesne ideje tipa da ubijen ćaću i tako nešto. Nije baš da mi je došla želja za tim, ali nešto u meni mi je počelo to govorit, kad si već odusta, onda budi u paklu. Energija u meni kulminira i ne mogu je više zadržavat, samo ne znan na šta će me izbacit. Ne mogu pristat na to da se oden valjat u kafić jer znan koliko je to nenormalno, a ne mogu bit u kući normalno sekunde jedne. Ne znan šta da radin. A i da pristanen na to da se valjan u kafiću, mislin da bi me samo peuzeja strah i da ne bi mi da da ikakvu stvarnu katarzu proživin. Ne znan šta ću, ne znan di ću, al vako ne mere dugo. Također san bija suicidalan, al mi ža da se ubijen kad san se vako približija slobodi. Ne znan šta da radin, valjda će sve dobro završit. I da, moji su me tili odma vodit na psihijatriju, i sad možda sutra oden, al bojin se da ću gori tek otić u kurac, u zatvorenom, sa nepoznatim ljudima, bez ikakve zanimacije. A još ako oden osjećaću da iđen mimo sebe, jer ono što stvarno želin je probat proć tu katarzu u kafiću... Joj a oni bi se svi odma skočili da vide šta mi je, i ja bi tu pokleka i usta garant. Ne znan šta da radin, al ovaj put stvarno ne mere dugo još ostat isto. Strah me samo goreg, a to gore je vrlo moguće. Moga bi postat pravo čudovište. Možda bolje da oden na psihijatriju da me nakljukaju ljekovima. S tim da meni ljekovi ugl ne djeluju, bar ništa što san do sad trošija.