Hod po rubu

20.09.2018.

Projekat

Od kako san dobija ponudu da pišen za ovaj portal, manje mi se piše na blogu. Još uvik ne zarađivan pare, treban objavit tri članka pa onda popunit dokumente za projekat i poslat im ga. Dokumenti su mi konfuzni, bojim se daa ih neću popunit kako triba. Ima excel tabela, ovoga onoga, pravi posa. Ipak najviše me je straah napadaja panike, jer sve to triban ovjerit u općini pa onda skenirat i poslat njima na mejl. Ako mi odobre projekat, dobiću 2400 dolara, toliko san procjenija vrijednost projekta, možda je malo povećan, jer je maksimum 5 000. Ali kako bi ja samo pisa kolumne glupo mi je tražit neke veće pare, jer neću se bavit istraživačkim novinarstvom, nit putovat negdi i pisat priče i tako. Najradije bi ih pita mogu li me isplaćivat honorarno, po članku, da uopće ne prijavljujem za projekat, al mi glupo slat im to, pa neću. Inače, napet sam ko i obično, ali malo manje kako me drži elan za pisanjem, objavili su mi jedan članak a ja već imam dva spremna za objavu. Neman nešto volje da radin vježbe od ovog Tibetanca, i reka mi je da ustajen u 9 i po ujtru, što mi je prerano pa oduljin do 1... Nije pametno al ne znan šta ću od sebe nervoznog pa gledan da mi dan bude što kraći. Ima san bronhitis i upalu pluća, pa san hoda po doktorima, i još ću hodat, to mi je izazov za napade panike samo taki, al za sad guram nekako. Sa psihologinjon mi nema baš nekih efekata, iman osjećaj da joj gotovo pa džaba iđen, al dobro, čačkamo po meni, pa možda nešto i isčačkamo. Teško mi je, s obziron na količinu nervoze koju svakodnevno podnosin dobro san ikako dobar, al eto, žilavo san stvorenje pa guran dalje kako najbolje znan.

19.09.2018.

Tekst

Evo teksta, pod mojim imenom: http://imep.ba/2018/09/19/gradanin-novinar-moderni-samani-i-prakticna-primjena-droge/

18.09.2018.

Portal

http://imep.ba/2018/09/18/gradanin-novinar-moderni-samani-i-prakticna-primjena-droge/

Moj tekst objavljen pod tuđim pseudonimom. Nadam se da je riječ o zabuni, a ne krađi intelektualnog vlasništva.

17.09.2018.

Jah

Danas san bija na kontroli kod doktora, napokon san se usudija. Nisan ima napad panike, al bija san nervozan prije ulaska k njemu. Pojača mi je neke lijekove, al ne nadam se nekom efektu od toga, lijekovi koje mi daju ionako ne djeluju na me. Ima san i seansu sa Tibetancon, dobro mi je bilo, opustilo me malo. Mada i dalje ne mogu da se otmen dojmu da triban pustit kontroli i bacat po kući dok ne privaziđen taj strah od smrti koji se pojavi. I standardno neman muda za to. Kad bi bar moglo nekako drukčije, nekim normalnijim načinom da ide, umisto agresijom... Al jebiga, oće baš tako. Zato ću pokušavat s ovim vježbama sa Tibetancom, mada ne vidin nekog pomaka kod sebe u ovih misec dana što ih radin. Ne vidin da djeluje. Možda se nešto triba desit da mi ulije hrabrosti da ovo izvučen na pravi put, ili se triban pomirit da moran strpljivo pokušavat vježbe i neke tako metode, da napredujen korak po korak. Samo što ne napredujen, barem ne vidin da jesan. Varira mi, ima dobrih momenata, ali u ovo vrime što san izaša sa psihijatrije ne bi reka da san nešto bolji. Također, malo se bakćen ovin dokumentima za ovaj novinarski projekat, al ne znan oću li se prijavit, jer fkt neman ideja za pisat.

14.09.2018.

Novost

Već, tjedan dana imam temperaturu. Otiša doktoru, unatoč napadajima panike, i otkrija da iman bronhitis. Ovo je sad test za mene pušača, gledan da pušenje sveden na minimum kako mi upala ne bi prišla u kroničnu. Dobra strana cile priče je dok san ima temperaturu nije mi dolazilo ništa od uobičajenih agresivnih poriva. Danas i jučer san proša bez temperature, vjerovatno jer san počeja pit sumamed, pa djeluje na upalu. Inače, baš je jaka upala, mislili su me slat za Mostar, al na kraju san ipak odlučija da ostanen u Ljubuškom i pijen antibiotike. Sem toga nema nekih novosti, osjećan da si tratin vrime a da se zadan da bacan po kući neman hrabrosti i tako to. Sad kad je sašla temperatura vratila se je standardna stvarnost, u kojoj nisan baš najsretniji. Iman dojam da mi je ljepše bilo sa temperaturon, nego borit ove borbe koje borin ovako, svakodnevno. Ima nekoliko gledan Voyager na netu, to su jedine zvjezdane staze koje nisan aktivno pratija, pa mi je zanimljivo. Brzo ću ga odgledat čitavog, pa ne znan šta ću nakon toga. :( Prihvatija san ponudu pisanja za ovaj jedan portal, danas me jedna žena dodala na fejs, mislin da je zbog toga, pa čekan da mi se javi. Inače, razmišlja san da se prijavin da volontiran za neki portal, da mi objavljuju članke koji zadovoljavaju njiove kriterije, bolje i to nego bit potpuno besposlen. Samo što ja i dalje neman volje za pisanje.

12.09.2018.

Izbori

Počela je predizborna kampanja. Čovićeve slike su oblipljene na plakatima. Na jednom san plakatu naletija na slogan HDZ razvoj i još nešto, ne mogu se sitit šta. Znan da je bilo u istom stilu ko i razvoj. To je zapravo, parodija, al prava sto postotna parodija. Ako je neko uništija Ljubuški onda je to HDZ. Imali smo vinariju koja je billa perspektivna, koju je HDZ u suradnji sa jednim kriminalcem potpuno opelješio, da bi na kraju čak povadili i strojeve za preradu vina i prodali ih, a firmu ostavili banci u kreditima. Ostalih firmi i nema jer se ništa i ne radi. Prošle izbore Ljubuški je moga izabrat drukčije, bija je dobar protukandidat koji je bija alternativa HDZ-u. To je bila sveopća mobilizacija, u mom selu su autima išli po neke babe koje ne bi ni izašle na izbore, da bi ih doveli da glasaju za nje. Još se pričalo da su pokrali nešto glasova. Uglavnom, pobijedili su. Na ovim izborima će HDZ među Hrvatima vjerovatno izvuć pobjedu. Isto vridi za cilu nam državu, kolektivni mazohizam. Biramo one koji su baš najgori među nama, da nas jebu 4 godine. I onda neko krivi ameriku, neko krivi ove one, a koga imamo krivit? Jel amerikanci biraju HDZ, SDA, SNSD? Niko nam nije kriv, sami smo krvi što će nam država za 20 godina bit polupustinja.

09.09.2018.

Život

Upozna san jednu curu koja mi se ispričala kako je izličila rak. Dobila je rak ko mlada i nije se tila ličit u bolnici, bila je u bolnici i nikako joj se to nije svidilo. Njeni je nisu pdoržavali u toj odluci, pa u tom svemu se još odselila kod prijateljice. Liječila se je na sve načine na koje je znala, rekla je da je stan ličija na mali povrtnjak. Dok jednog dana nije otišla jednom iscjeljitelju koji podiže ljude iz kolica i slično. Tada je vidila da u životu postoji nešto dublje i više od ovoga šta obično vidimo. I tako kako je radila na tome jednu večer je, dok je bila uronjena u meditaciju, samo počela doživljavat navalu prelijepih osjećaja. Vidila je siluetu punu ljubavi prema njoj. Osjetila je potpuni mir. Rak joj se povuka nakon tog iskustva, doktori rekli čudo. A mir koji je doživila je osta trajan, više uopće ne pati, nego samo uživa u životu. Ovo je pokazatelj šta sve u životu postoji. Također osjeća tuđe emocije, i u stanju je pogodit ko će pogodit a ko će promašit kad u nogometu pucaju penale, intuicija joj radi sto na sto. Ovo je samo jedna priča, ali pokazuje šta to zapravo mi sve možemo i koliko smo čudesna bića. Također, pokazatelj da patnja dolazi s razlogom, da nas mijenja u bolje osobe. Njen rak je vjerovatno najbolje što joj se u životu dogodilo. Ja se nadan da ću i ja doć na neku sličnu točku, samo što je to kod mene komplicirano, jer iman te navale agresije. A valjda će i to proć. :)

07.09.2018.

Depresija

Ovaj život je kukavno postojanje. Neman više volje. Ista rutina svaki dan, besmislenost postojanja kad ne radin ono što najviše mislin da triban. Ništa ne odnosi taj osjećaj iz želuca, tu potrebu za iskaljivanjem agresije. Šta god da radin, ona ostaje tu i hoće da divlja baš po svojoj volji. Pada mi na pamet da kažen da bi volija nestat, al ne bi, volija bi ovo sve privazić... Al ne mogu. I onda želin da me nema. Po cile dane iman taj osjećaj uzaludnog postojanja, kad nisan na pravoj traci. Previše san ovisan o svojima, sve moje odluke previše utiču na nje. Danas i jučer san ima temperaturu, mogu reć da mi čak i godi. I nije mi dolazilo da razbacivan po kući. Nek temperatura potraje što duže. Znan da je život ljepota, isto ko da prid sebon iman švedski stol al san spriječen u tome da išta jeden. Očajan san, ne znan kako će se ovo sve sa mnon odvit, al neman snage da ulazin u novo razbacivanje po kući. Na momente san suicidalan, al bez prave volje da to uradin. Više nako, mi je ugodno mislit o tome. Koju god opciju iman da iz ovog izađen, je ne želin. Ništa mi nije prihvatljivo. Zapeja san baš i ne mičen se s mista. Možda me neko čudo pogura naprid, pa se ovo sve rješi. Samo znan da mi je dosta. Umoran san. Umoran od vakog života. Umoran od vakog bivanja. Umoran od sebe. Od sebe kukavice. Dobro, život mi je i donija teške izazove al opet mora bi se s njima nosit i privazić ovo više jednon. Ne znan, znan samo da neman volje dalje.

Nešto lipo

06.09.2018.

Ibogain

Raspitiva san se zadnjih dana za seansu sa ibogainom, ima u Srbiji Ibogain studio. Reče lik cijena 1700 eura. Reko dobro, da smo u Njemačkoj moga bi ti to platit a vako, jebajiga. A nisan ni siguran sa svojin napadajima panike kako bi izdrža put do Bg-a i tako. Mada on reče more doć i u Sarajevo, al u tom slučaju je duplo skuplje. Ja se sve nadan da je se on zajeba, da je napisa nulu više, da nije 1700 nego 170 eura. Neman snage sam ovo prolazit, pa mislin da bi mi neki halucinogen moga dobro doć. Razbaciva bi ja stolice i sve to, da znan da kad mi dođe strah od smrti da ću moć pustit ego da umre. Ovako kad je neizvjesno, onda neman hrabrosti, pogotovo jer bi me moji čuli di bacam i psujem. Puno je agresije u meni, al mislin da neće nestat sama od sebe, ono da ću je nakon nekog vrimena iskalit, nego mislin tek kad pustin ego da mi umre da će je nestat. A to je blago rečeno zajebano. Budem suicidalan navečer kad odbijen da bacan stolice i stvar tako, jer iman osjećaj da tratin svoje vrime, da ne radin ono šta triban radit

05.09.2018.

Eto

Evo me nazad u rutinsko izdanje bloga, Tvorničarove pripovijesti haha. Jučer san bija kod psihologinje mi i odma mi je cili dan bija bolji. Čak san i kavu u kafiću popija. Međutim, čim je došla noć odma mi je počela isplivavat agresija. Tako to ide kod mene, kad san opušteniji i bolji dolazi mi agresija. Kako mi sad izgledaju stvari, nezaobilazna je, jedino kad san uživo skajpa sa Tibetancom kad mi je došla agresija nije mi dolazilo da razbacivan stvari, nego san je ispoljava kroz jednu vježbu sličnu nekom režanju ajmo reć. Pa kontan, kad radin lično s njin možda mogu to rješit, možda mi triba neki medij da ispoljin tu agresiju nekome ili nečemu. Napisa san tri teksta za ovu ponudu 'građanin novinar' objavija ih na starom blogu, i sad čekan da mi ova novinarka pošalje aplikaciju koju bi triba popunit da se prijavin za taj projekat. Pare bi mi dobro došle, mada ih sad neman na šta trošit. Volija bi da me ovi napadi panike popuste, da mogu u Beograd na seansu sa ibogainom. Sinoć mi se činilo da mi je to jedina opcija, ako neću prolazit ovo kroz bacanje stolica, da mi nema druge nego uzet taj il neki sličan halucinogen, pa da na njemu razrješin tu agresiju. Ako bi to uopće moglo djelovat tako, možda se to ne bi desilo, možda bi nakon seanse bija još agresivniji haha. Al ne mogu opisat taj osjećaj, znan da triban ispoljit tu agresiju i znan da mogu pustit kontrolu al mi previše teško pada da moji čuju kako psujen i bacan stolice, pa se ne usudin. I zbog tog iman osjećaj da stagniran, da ne radin šta triban da bi konačno razrješija probleme koje iman. Psihologinja mi je rekla da bi tu agresiju mora negdi ispoljit, al ni ona sama ne zna kako. U suštini ona je i rekla da san joj ja specifičan slučaj, da ne zna šta da radi sa mnom, ali i dalje ću joj ić jer me osvježi razgovor s jednon, tako, neutralnon osobon. Samo kako me osvježi da buden bolji, po noći slijedi agresija. Neću je moć vječno potiskivat, jednon će morat negdi izbit. I da, iman nekih drva za cipat, to će mi dobro sist.


Stariji postovi