Između zemlje i neba

08.05.2021.

Uvidi i zaključci

Jučer i prikjučer san dosta radija na njivi. I mogu van reć da je odlično. Danas usta, popija kavu, i odma bi počeja radit stvari koje triban. Triba bi zalivat kavode(paradajz, rajčica), paprike, tikve i patlidžane. I odma san u elanu da to krenem zalivat. Međutim, mater reče da planira možda pojit kumpire. I ako ih bude pojila biće mi puno lakše zalivat, jer neću morat nosat kante od kuće jer će vode bit u voši(kanalu) u polju. A ja se ucrva sideć i ne radeć ništa.

Jučer san bija dobro raspoložen nakon posla. Šeta san i baš mi je fino leglo. Zaključija san da neću prihvaćat kao opciju razbijanje po kući.. I bilo je to ok. Međutin, kad san se vratija kući, sidin i kontan, sad neću razbijat, mogu se opustit. I krenem se opuštat i samo se krenu pokretat neki procesi... Krene me obuzimat nešto i vuče me da krenem se valjat po podu. I ja prekinem... Iman dojam da se jednon moran prepustit tome porivu, ali još uvik ne mogu.

Ima već nekoliko san gleda jedan video od Moojija. Priča o tom zadnjem koraku u procesu prosvitljenja. Piše o tome kako je taj proces malo po malo bacanje dijelova sebe u vatru, da izgore. I na kraju, skontaš da si ti zadnja bilja(cjepanica) za naložit. I ova jedna žena mu priča kako se nalazi na toj točki ali je strah prepustit se jer ne zna šta će bit nakon toga. Jer triba potpuno prepustit kontrolu. I meni je slično, s tim da je i gore jer se počinjen nenormalno ponašat kad se puštam.

Ne znan, za sad to ostavljam po strani... Vidićemo, doće vrime da se ovo razriješi. Kako su pomakli policijski sat u mojoj županiji na 11 sati navečer, tetka me može vozit na grupnu psihoterapiju. Kontam joj reć za to. Ona će imat volje da me vozi, ali meni je neugodno da me voza tako često... Puno kilometraže triba prić. Al iman dojam da će mi ta grupna terapija valjat. Da ništa upoznaću nove ljude i družiću se... I to puno znači, jer san ja ekstrovert, a odavno nisan nekog novog upozna.

Jučer san uvidija jednu zanimljivu stvar. To je da ne možemo primjetit kod nekoga neku crtu ličnosti ako ju i mi sami ne posjedujemo u nekoj mjeri, makar samo mrvicu, ali moramo je posjedovat. Tipa ako primjetimo da je neko arogantan, i sami moramo imat malo arogancije da bi pripoznali tu emociju. To je pomalo otriježnjujuća spoznaja... Možda i nije pravilo, jer tipa moš primjetit da je neko gej a da i sam nisi gej, i tako nešto, ali ove neke karakterne crte mi se čini da ovo pravilo vridi za nje. Možda i nisan u pravu, ali tako mi se čini.

07.05.2021.

Šta želim biti kad odrastem

Kad me neko pita šta želim radit i čime se bavit, neman konkretan odgovor. Od malena nekako naginjen stvarima što uključuju komunikaciju. U srednjoj školi bi na malom odmoru glumata i nasmijava učenike u razredu. Često san se zamišlja kako radin neko zanimanje i kako san do neke mjere poznat, ne zbog slave, nego zbog uticaja, da mogu širit svoje misli i ideje. Zamišlja san se tipa na televiziji u nekoj emisiji koju vodin il san gost i tako nešto. Te su se stvari u principu donekle i bile ostvarile. Radija san stand up komediju par godina, bija san i na televiziji, dosta puta, tako da su stvari u mom životu i počele u tom smjeru. Međutim, onda se desija nistagmus. I stvari su se okrenile za 180. Međutim, ja san uspija privazić nistagmus, barem dobrim dijelom. To nije bija mali poduhvat. To je poduhvat u koji čovik mora uložit sve snage koje ima, i uz to dobit snage i koje sam nema, nego ih dobije od Boga/Svemira/Ljubavi, nek svak probere naziv koji mu bolje paše. Sad opet sanjarim, ali stvari su se promijenile. Više ne želin radit stand up. Ali zanima me rad sa ljudskom patnjom. Želin pomagat ljudima. Želin bit i motivacijski govornik. Želin širit znanje koje iman. O ljudskoj psihi. O privazilaženju problema. O životu općenito, i o stvarima koje san iskusija a koje prevazilaze ono što većina smatra mogućim. Želin bit inspiracija nekome. Ali ne zbog sebe. Ne jer je prosto meni ugodno da to buden. Ne kažen da nije i ugodno, ali iman strast u pokazivanju ljudima da se granice mogućeg mogu pomaknit od onog što se obično smatra kao moguće, te Ljubav prema tome da ljudima pomognen u patnji, ako ikako mogu. Tu strast i tu Ljubav bi udružija u nešto. Trenutno ne znan točno u šta. A i ne mogu znat, jer nabadam otprilike, tek kad privaziđen ovo što me muči ću znat šta. I tako, ja o tome maštam, a onda me brutalna realnost poklopi sa tim da se osjećam potpuno beznadno... Da nema nade za mene da ću se ikad izvuć iz ovih sranja u koje san upa... Poklopi me i mislin da od mene nikad ništa neće bit. Da ću propast... Da ću otić u propast. Bojim se da će moji snovi bit samo tu da me bole. Ali, miran san. Biće kako mora bit. Ja ću dat sve od sebe, pa sad, kako bude bude. Pozdrav vam.

06.05.2021.

Malo o svačemu

Pišem ovo vrlo vjerovatno da dobijen neki osjećaj sigurnosti... Intuicija mi govori da ne pišen ništa, ali idem kontra. Jučer čučin u šumi i uronjen u misli razmišljam, kako smo mi ljudi u biti Zemlja. Kako smo potpuno Zemlja, pripadamo potpuno ovom planetu. Sve supstance koje smo dobili, lijekovi tipa i slično, pa beton, asfalt, metalne i plastične, staklene stvari, sve smo to dobili kao derivat nečega što smo našli u Zemlji. Mi ovom planetu pripadamo potpuno, i nema nas bez njega. Pripadamo mi i svemiru, jasno, i Zemlja pripada svemiru, ali naše tjelesno postojanje je potpuno Zemlja. Uz to, prijatelj mi dava saučešće za ćaću, i pričali o tim mojim iskustvima što san ima, što san osjetija duše drveća, doživija Ljubav,apsolutnu, kozmičku, ajmo reć, telepatski komunicira s mačkama... I on mi rekne da san kao Isus il Muhamed... I ono, ugodno je to čut haha. Mada, ja san sebe naučija da sudove o sebi puštam, da se ne vežem za njih. I tako meditiram i prolazi mi to kroz glavu, što mi je on reka, i vidin egu se to sviđa, ego ne bi da ja to pustin. Pa krenem zajebavat sam sebe, tipa "Đes Isuse, ajd pretvori vodu u vino" haha. No, na stranu to. Ja jesan probija neke granice koje možda većina ljudi ne probije. Jučer dok san čuča u šumi mi je samo pala na pamet misao: "Ja sam biće koje je progledalo." I tako to i jest. Ali nisan nikakav nadčovik. Svak ima potencijal u sebi da "progleda". Stvar je, neki ljudi imaju takvu karmu/percepciju, da nikad neće ni razmišljat o tim stvarima, tipa šta je suština života, može li se osjetit biljka i slično. Nisu tako izgrađeni i logično, život ih neće dovest dotle da to i dožive. Zato će oni imat neke druge stvari u životu. Ja iman ove svoje, i dosta mi je muke s njima da mi ne triba ništa dodatno još, spozna san dovoljno što se mene tiče. :D Šalu na stranu, to iskustvo koje san ja ima je ozbiljno, i dobro san ja proša s tin, nekoga bi prevrnulo u psihozu... I ja san, poslje kad san se povuka iz tog stanja, vidija da san počeja razvijat neke deluzije... Zajeban je to teren, jer se olabavi granica toga šta jest a šta nije normalno. I moje trenutno stanje mi prolazi kroz glavu... Znan samo da je ovo tako kako mora bit. Neizbježno je bilo da dođen na ovu točku. Kad i kako ću maknit s nje, ću vidit. Sad za sad san tu, pa kako dalje... Vidićemo kad budemo išli dalje. Al zanimljivo je zašto volimo kad neko o nama misli nešto pozitivno, kao tipa ovaj moj prijatelj o meni. Vjerovatno se osjećamo sigurno, ono dite u nama se osjeća veliko i jako kad tako nešto čuje. A također, to što ta osoba ima pozitivno mišljenje o nama znači da nas neće odbacit. Bilo kako bilo, ja san ipak istresa ove misli na papir. Ispalo je dulje nego san mislija. Pozdrav van svima.

04.05.2021.

Eto tako

Jučer sidin kod ovog križa kraj kuće mi, konstrukcije velike od 20 metara, nalazi se taman na vrh brdašca uz moju kuću i tu iman običaj doć nekad kontemplirat... I tako sidin i strah me nekih loših misli i stanja. I ja s njima igram povuci - potegni, i u jednom momentu mi dođe misao: Ako nećeš da imaš ta stanja nemoj ih podizat iz sebe i hvatat se za njih. I fakat, vidim kako ih ja stvaram. Kako ih moja volja podiže i moj ego se hvata za njih. I ja to prestanem radit. Sad, to more se primjenit na dosta stvari, mada kod mene je stanje kompleksno i ne znam koliko samo ta metoda može dat rezultata. Razmišljan o nekoj aktivnosti, tipa trčanju svakodnevnom il tako nešto. Smisliću nešto, neku rutinsku fizičku aktivnost, pored ovog što iman kad radin u polju.

03.05.2021.

Bačeni u svit

Kao ljudi, osuđeni smo da budemo lutalice. Bačeni smo u ovaj svit, potpuno bespomoćni. Sa vrimenom odrastamo, ali tek da bi svatili da ne znamo ništa. Nalazimo se u paradoksalnoj situaciji. Ne sjećamo se rođenja, a znamo, po svemu što vidimo da smo se jednom rodili. Ne znamo dešava li se išta nakon smrti, pa ipak imamo stavove o tome. Znamo da smo jedan, relativno kratak (kako kome) period vrimena na ovom planetu, i to je jedino što znamo. U toj paradoksalnoj situaciji, gradimo razne teorije o životu poslje smrti, bilo da se radilo o tome da virujemo u neku verziju u kojoj naša svijest nadživljava smrt ili da virovali da je smrt kraj i da nema dalje. Puno stvari ide u prilog prvoj verziji, mada ako ćemo strogo logički gledat, druga verzija je možda empirijski potkovanija od prve. Mada, jedini logički dosljedan stav je taj da ne znamo. Da ne znamo ima li nas poslje il nas nema.

To je jedna stvar, a druga stvar je čovikovo znanje. Čovik ima potrebu da zna, ima znatiželju koja ga goni da uči. Da ništa, što kažu "muka ga natjera" da savladava neke prepreke koje mu dođu i da se razvija ko osoba. Ono što nazivamo "mudrost" je znanje koje je proživljeno kroz iskustvo. Zato su stariji ljudi često mudriji, jer imaju više životnog iskustva. Mada i kao mlađi moremo bit mudri. Tragamo za znanjima, ali na intelektualan način, tražimo znanje koje je u obliku koncepta, mentalnog konstrukta i slično. Naš intelekt je jako sposoban u postavljanju pitanja. I to je dobro, jer moramo od nekud poć, a u svojoj potrazi za znanjem, polazimo od intelektualnog propitkivanja. Međutim, mi očekujemo da ćemo odgovor dobit u varijanti nekog zaključka, prosto intelektualnog, verbalnog odgovora. A to nije ono što se u pravilu dešava.

U pravilo znanje dođe kroz iskustvo. Uzeću sebe kao primjer. Meni se dogodilo da san osjetija svijest/dušu biljke, a to mi se desilo par puta, vi kojime pratite znate to do sad. E sad, to što se meni desilo je u biti znanje kroz iskustvo. Moga bi ja čitat enciklopedije o biljkama, proučavat ih, i to bi također bilo znanje. Ali to znanje je intelektualno i ne može ti dat odgovor šta je ta biljka. Tek kad je osjetiš, njenu suštinu, dušu, tek tada je fakat znaš. I kad se to osjetiš vidiš kako se sve poklapa, to što izgleda kako izgleda, miriše kako miriše... Sve se savršeno uklapa u dušu te biljke. To što se meni desilo je znanje. Jedino pravo znanje. S tim da, ne triba ni omalovažavat intelektualne spoznaje, i to je znanje, samo po meni, takvo znanje je inferiorno znanju koje smo stekli kroz iskustvo.

Čudna je ovo igra, ovako postavljena, rađamo se, umiremo, ne znamo ništa vezano za to... Što su stvari baš takve kakve jesu? I da li je moguće spoznat suštinu života, spoznat šta se dešava il ne dešava nakon smrti? Iskreno, ne znam. Ja san kroz život bija zanesen time da otkrijen odgovor na ta pitanja, ali kroz sazrijevanje san uvidija da, bar koliko sad vidin, tog odgovora nema. Ali to ne znači da nećemo dobit odgovor na ta pitanja, samo, taj odgovor neće bit ono što očekujemo. Tu sebi mogu uvrstit taj doživljaj Ljubavi koji san ima... Kad san osjetija da je sve što postoji Ljubav, i da je Ljubav dublja od smrti... To je nekakav odgovor, to je iskustvo. Jedino to je u biti odgovor. A sad, kako sve postoji, šta se dešava kad umremo, kako je svit stvoren ili ako nije stvoren od kud ga... Na ta pitanja neman odgovore i ne znan da li se i mogu pronać. Možda mogu, ali ja ih za sad neman.

Bilo kako bilo, do nekih spoznaja se može doć, i ko što reko, spoznaja kroz iskustvo je superiorna intelektualnoj spoznaji. Mada i jedna i druga vrsta spoznaje ima svoju ulogu u našoj psihi, triba nam oboje. Eto, toliko za sad. Budite pozdravljeni. :*

02.05.2021.

Eto

Ćaćina smrt prolazi u redu. Podnosim bolje od očekivanog. Moja sranja s druge strane, su i dalje tu. I i dalje neman recepta da ih prevaziđen... Ali kontan... Svašta nešto kontan. I tako, slušan ovu mjuzu, opušta me



Zahvalan san bendu na ovoj muzici.

01.05.2021.

O sreći i nesreći

Princip ljudske sreće, odnosno nesreće ili bolje reć patnje je u budizmu dobro opisan. Međutim to se more vidit i iz svakodnevnih aktivnosti. Recimo pijenje koka kole. U suštini, pijenje velike količine kole ima isti patern kao drogiranje. Ja, kao osoba koja inače ne pije kolu to sad ovih dana, pošto je puno kole u kući, mogu vidit. Popijen čašu i lipo mi. Ali blago vuče da je pijen još. Popijen još malo. Pa još. Ubrzo se nađen u situaciji di bi je moga pit mahinalno, ali nikad je ne može bit dosta, uvik traži još. I nakon nekog vrimena, samo hvataš taj prvi osjećaj kad ti je bilo baš lipo, jer te ne zadovoljava kasnije ko u početku. Na iston principu počiva tipa ovisnost o heroinu. Uzmeš prvih par puta i super je osjećaj. Ali to nije prirodno stanje i ne moš u njemu bit non stop. I kasnije uzimaš još, češće i više, ali nikako nema zadovoljstva. To su stvari koje se u budizmu uzimaju kao "unwholesome acts" ili "necjelovita djela". To znači djela koja su počinjena pod uticajem loše karme ili krivih motivacija i krivih uvjerenja. Djela koja su učinjena u krivoj percepciji stvari. Necjelovita djela nikad ne mogu dat ispunjenje. Jer ih ne radimo mi istinski, što se kaže "iz duše", drugin riječima, nisu cjelovita djela koja radimo istinski našim bićem, tj djela koja su učinjena u ispravnom svaćanju i iz ispravnih pobuda, iz istinske porive našeg bića.

Na principu na kojem postoje ovisnosti o koli ili heroinu, možemo izgradit i ovisnosti o raznim drugin stvarima. Možemo se hvatat za trenutke sreće i grabit ih da ih zadržimo, a ona neminovno prolaze, kao što prolazi sve i "dobro" i "loše". Stavljan pod navodnike jer nekad ne znamo šta je za nas dobro a šta loše. Možemo halapljivo čeznit za nekim prošlim trenucima kad smo bili sretni, ili čeznit za raznim entuzijastičnim iskustvima koja bi nas mogla čekat. Sa tog vlaka iz diznilenda, sa konstantnim usponima i padovima, nema lakog silaska. Jedno je ključno ako oćemo nać trajnu sreću, a to je svjesnost. I ispravno ponašanje. Kako je to divno Lao Ce reka u Tao Te Chingu, o tome kako se mudrac ponaša, kaže: Stvari mu dolaze a on ih ne odbija, stvari mu odlaze a on ih ne zadržava. Ali ovo što Lao Ce priča ne može na silu, takve stvari moraju čoviku leć prirodno. Mada je velika mudrost u njima. Ja se zadnjih dana učin da ne minjan ljudima percepciju. Da pustin da misle šta misle i osjećaju šta osjećaju, bez da ih ja pokušavan razuvjerit, davat lažne utjehe i slično. Jedno je kad se fakat ima šta reć nekome, da mu može koristit, ali ovde mislin na situacije kad nekome ne moš olakšat ničim, nego ga jednostavno moraš pustit da odpati svoju bol koju ima... Teško je oduprit se porivu da druge spašavamo... A istovremeno i želji da neko drugi spasi nas.

Ključna stvar u ciloj priči je: Prihvaćanje. Šta god se desi, prihvaćanje te situacije minja cilu priču. Tada možemo na stvari gledat cjelovito, i samim time djelovat cjelovito. Znan po sebi, kad počnem tonit u neka loša stanja, i kad krenem to prihvaćat, ono reknem sebi "evo tonem i ok je, nek potonem", paradoksalno, prestanem tonit i taj proces se prekine. Prihvaćanje je ljekovito. To i Ljubav i zahvalnost. Staću ovdje sa primjerima, da mi se ne odulji post na kilometar pisanja. Uglavnom mislin da je dovoljno rečeno. Samo ću reć, da Ljubav dođe prirodno sa prihvaćanjem, a zahvalnost dođe prirodno, a može se i vježbat, svjesnim podsjećanjem sebe na sve šta imaš a uzimaš zdravo za gotovo.

29.04.2021.

Životna iskustva

Ljudi grade vlastitu životnu filozofiju na osnovu svojih iskustava. Svojih misli. Svog mentalnog sklopa. Tako neko razočaran u ljubavne veze može imat životnu filozofiju da ljubavi nema, da su sve ljubavi osuđene na propast. Neko razočaran u druge ljude može mislit da se ljudi vode samo interesom. Jako je teško ostavit otvoren prostor u sebi da imaš opciju da život možda nije (samo) ono što si ti iskusija. Proživija. Ipak, prirodno je da na osnovu sebe gradimo svoje istine. Al mislin da uvik triba bit otvoren za druge poglede... Ali to je, kako reko, teško. Teško jer se možda moraš suočit sa stvarima koje si ti pravija kroz život a koje si moga bolje uradit. Greškama koje sebi nećeš da priznaš. Nekad svjesnost o vlastitim pogreškama boli. O vlastitoj slabosti. Ali uvik moramo bit otvoreni za samokritiku. I ne uzimat sebe previše ozbiljno. Sačuvat dozu humora, za svaku priliku. Bez toga smo najebali.

28.04.2021.

Upijanje

U suštini, sve šta čovik zna, je vidija i naučija od nekoga. Kad formiramo ličnost, formiramo je tako što smo kopirali obrasce od roditelja i drugih ljudi s kojima smo bili u kontaktu. Ipak, ja virujen, postoji neka stvaralačka inteligencija koja kreira ličnost, nagon za životon, kako već to nazvat. No i kad smo stariji, mijenjamo se tako što kopiramo obrasce drugih ljudi. Evo dva primjera. Prvi je slučaj sa jednim psom mog susjeda. Pas je bija star i nekakav rutav, slab i sav smušen. I jednom mom prijatelju je bija loš za vidit, dok je meni npr bija smišan. I taj prijatelj mi komentira kako je kritičan (loš za vidit) taj pas, ja se nasmija i gleda tog psa kako je smišan, i prijatelj mi se također počeja smijat. Poslje smo par puta komentirali tog psa i obojica se smijali. Znači moja percepcija psa se prinila na njeg. Drugi slučaj je sad kad san s prijateljicon radija kurs budizma. Ovaj profesor je u par navrata zbija neke šale, a meni bile nekakve bezvezne, nisu mi bile nešto. I ona komentirala kako je njoj on smišan, te poslje, kad bi mu ja gleda predavanja i ja san primjetija da je u biti malo i smišan. Nije mi bilo sad baš da mi je smišan, al nije mi više bija dojam takav da mi je bezveze.

Ovo što san napisa su primjeri malo blažeg ponašanja, ali isto važi i na drugim poljima. Npr suicidalnu osobu vijest o nečijem samoubistvu može potaknit da i ona to uradi. Ljude koji tipa bacaju smeće u prirodu mogu vidit već bačeno smeće i kontat "svi to rade", korumpirane ljude ili političare koji kradu, mogu kontat "svi bi krali kad bi mogli i bili na mojoj poziciji"... Svaka medalja ima dvi strane pa tako i ova. Ali možemo izvuć pozitivnu pouku iz ovoga što san napisa, a to je: Svojim primjerom pokazat da je nešto što je možda nekome čudno il ludo, u biti normalno. I to mogu bit sitnice. Tipa u mom selu nije baš običaj da se puno šeta, ali ja ipak šetam kad mi se šeta i ok mi je kad naiđu auta il tako nešto. Mada, ipak, nije mi uvik svejedno. Nije baš svejedno proć glavnom cestom pored kafića, da me ljudi gledaju i kontaju šta mi je. Također mi je neugodno ako mi se šeta malo kasnije po noći, kad naiđe auto, kontan reće da san puka. A iman papire da san puka haha, i svi u selu to znaju. I kad čovik sagleda, kako je strah čudna emocija. Znaš da ti ništa loše se neće desit, ali opet te blokira taj strah od osude drugih. Vjerovatno to vučemo iz vrimena kad smo bili u plemenima, pa kad je odudaranje od normi plemena značilo izbacivanje iz plemena, što je u biti odlazak u sigurnu smrt.

Bilo kako bilo, svojim primjerom je najbolje na nešto ukazat, te možda je to i jedini način na koji zaista učimo, bilo mi sami od tuđeg primjera, a bilo mi svojim primjerom da učimo druge. Zanimljivo je u biti kako kad imamo lepezu naučenog ponašanja, možemo i kreirat razne kombinacije ponašanja koje nemaju drugi ljudi, ali pitanje je možemo li kreirat nešto uistinu novo. Možda i možemo, ali ko zna koji su to procesi u pitanju, dok dođemo do te točke di možemo sami kreirat nove obrasce.

27.04.2021.

Smrt

Smrt je jedina stvar prid kojon smo svi isti. Hrabri i plašljivi. Dobri i zli. Jednako nas sve čeka. Jednako nas sve kupi. Ona je točka na kraju našeg života. I nije bitno, smrti, nije bitno i nebitno je, s njene tačke gledišta ko je dobar a ko zal. S tačke gledišta svemira, u konačnici smo svi isti.

U smrti se raskidaju naši puti i naše veze. Odlazimo dalje. U smrt odlazimo sami. U smrti smo svi sami. Muž i žena, otac i majka, svi nastavljaju dalje svojim putem. Konačno gledano, ni sa kim nismo vječno skupa. Mada, nije da ne virujen da ostajemo povezani i nakon smrti, ali... Suština je da ko umire taj odlazi. Odlazi od nas. Razdvaja se od nas. Ide putem koji je samo njegov. Iako, sve veze koje se stvaraju traju vječno. To su paradoksi, ali samo naizgled.

Smrt ostavlja bol. I prazninu. Bol popunjava Ljubav. Što dublja bol, to dublja i Ljubav. Ali kad buden stariji, znaću bolje o tome. Trenutno mi izgleda ovako.

Evo vam ovaj live, dobar je:


Stariji postovi