Između zemlje i neba

10.04.2021.

Bog

Nekad kontan da bi bi bilo lipo imat svog Boga. Nekoga ko je samo tvoj. Ne znači da ne pripada i drugim ljudima, ali tebi je samo tvoj. Ko poznaje potpuno tvoju dušu. Ko može učinit neko čudo, promijenit te čudesno. Ali nažalost, ne mogu reć da virujen u takvog Boga. Obraćam se Bogu nekad, ali ne tom Bogu, nego nekoj mojoj varijanti Boga. I svjestan sam u tim trenucima da se obraćan nečemu što nije u suštini tako kako ja to posmatran. Ajmo reć da se obraćan svemiru, a svemir, ako mi želimo, može za nas igrat ulogu Boga. Iz nekog razloga mi intuicija govori da ovo ne objavljujen, možda nije dovoljno obrađena tema. Al objaviću, jebaji ga. Inače sa budizmom san baš pri kraju. I odličan je kurs. Pisaću o tome, ali teško mogu išta pametno napisat na tu temu, jer je nekako moj dojam previše suptilan. Al eto, kad sazrije vrime napisaću nešto o tome, ako budem za to. Ostajte pozdravljeni.

08.04.2021.

Uviđanje

Na ovom kursu iz budizma uglavnom, kad objašnjavaju bazične postavke uma vode se evolucionističkom psihologijom, u kojoj tvrde da su naše bazične postavke psihe takve kakve jesu zbog prirodne selekcije, prenosa gena na dalji naraštaj, te za samoobranu ili napad na nekoga ili nešto.

Nije mi izgledalo da je to baš tako, npr nikad nisan posmatra seks kao neku sebičnu želju za nastavkon gena, seksualni nagon meni lično izgleda kao želja za stvaranjem, kreacijom, nečeg svog što ti možeš. Također, ta želja za stvaranjem ne radi isključivo u svrhu stvaranja diteta, nego i drugih stvari, tipa umjetnosti, nekog rada i slično.

Kako bilo da bilo, danas san primjetija da iman želju da se svidin svojoj psihologinji i da je ta želja u biti želja za sigurnošću, da se osjećam sigurno. I to ima logike, jer, ako se nekome sviđaš, neće te napast il tako nešto. Tako da evolucionistička psihologija bi mogla bit i na dobrom tragu.

07.04.2021.

Za moju dušu

04.04.2021.

O kursu budizma u praksi

Kurs budizma mi je zanimljiv, sad san taman doša do pola. Zadnja lekcija je bila za nepostojanje ja, odnosno koncept: no self-a. Budizam uči kako u biti ne postoji ja koje traje u vremenu, sa dva argumenta. Jedan je, da su mentalna stanja, misli emocija i to sve, u konstantnoj promjeni. Ti u biti nikad nisi isti, niti jedne sekunde svog života. Da postoji stalno ja, ne bi se tako minja svaki sekund. Drugo je da nemaš kontrolu nad sadržajima uma. Tipa nemaš kontrolu nad svojom ljutnjom, kad si ljut ne moš sad sebi reć tipa: E neću bit ljut, sad ću bit sretan, ili biću tužan. Da su tvoji osjećaji ja, moga bi imat kontrolu nad njima. Po budizmu je ključna stvar ne vezat stvari za sebe. Žudnja i vezanje za ono što je nestalno su izvor patnje. Sad, vasionka je već spominjala to pitanje u prošlom postu, a i ovde u kursu su to spominjali, a to je, kako objasnit vezanost majke za dite, da li i njoj reć da se ne veže za dite, i kako, u situaciji kad dite pati, kako da roditelj ne pati? Ni ovaj profesor što je predava nije ima prave odgovore na to, nego je reka da bi triba pitat nekog ko je više u budizmu od njega, da mu na to odgovori. Ono što je reka je to da budizam zasigurno ne govori da mater ne triba volit dite, da je to apsurdno, ali kako izvest odvajanje je druga priča, reka je da mater more volit dite ali ne bit navezana na njega.

Sad, to može stat više ili manje. Meni tu čovik triba malo stat na loptu i promotrit situaciju. Npr u mom selu se ima oko godinu dana desila jedna, ajmo reć tu riječ: "Tragična" situacija. Dva momka mlada su poginila u automobilskoj nesrići. I ćaća jednog od njih dvojice se užasno teško nosi sa gubitkom sina, užasno pati. Šta bi tu on moga naučit iz budizma? Po meni, bi moga naučit par stvari. Jedna je da je smrt prirodna, pa i kad su mladi ljudi, dakle da ne krivi sudbinu, Boga, koga li već što mu je sin umra mlad. Ne kažen da ne mora tugovat zbog toga, nego da bude svjestan da svak umire kad mu vrime dođe i da nema nikakve nepravde u tome što je on umra mlad. Druga stvar koju bi moga primjenit je to da ne misli da mu je sinu sad loše. Po budizmu postoji reinkarnacija i njegovu sinu sad more bit i lipo. To dovodi do toga da u suštini, svaća da on pati radi sebe. Koliko god to moglo zvučat ružno, to je istina, svi mi u slučaju smrti bliske osobe patimo radi sebe. I zadnje što bi moga naučit je da će patnja, ako je ne potiskuje nego dozvoli sebi da je svom puninom osjeća, s vrimenom izblidit. Možda nikad neće proć skroz, ali oće popustit.

Sad ova doktrina "no self" je pomalo radikalna jer tvrdi da ne postojimo mi, u biti da smo mi samo struja svijesti. Međutim, kroz šta ta struja prolazi? Kad se oslobodimo patnje i doživimo nirvanu, šta je to što uživa tu nirvanu? Mora postojat nešto što ostaje. Ono što ostaje je po meni, svjesnost. Mogu to reć iz primjera kojeg san nedavno primjetija. Šetan i primjetin samo kako u meni postoje dva ja, jedan je ono, kao bazični ja, koji je prosto tu, kao datost, a drugi je ja koji razmišlja, stvara koncepte, planira itd. Taj drugi ja je odgovoran za sreću i patnju, za samsaru, što bi se reklo u budizmu. Moguće je da se taj drugi ja gleda kao nestalan, dok ovaj bazični ja ostaje i nakon što svatimo da ovog drugog ja nema, da ne postoji. Moguće da u nama postoji jedna bazična svjesnost, koja priživljava smrt, i fizičku, a preživljava i prosvitljenje, što je (valjda, nisan još doša do prosvitljenja u kursu) shvaćanje da mi nismo to ja. U svakom slučaju zanimljiv kurs, sad ću imat ispit pa ide druga polovica, jedva čekam...

02.04.2021.

Mudrost

Dobra



01.04.2021.

Situacije

Par zanimljivih primjedbi san zadnjih dana upratija.

Prva je, ova jedna ženska o kojoj san pisa jednon, koja me je pitala kako se meditira, pa je sad neku godinu dana nakon toga kao kakav guru, dijeli sve one new age površne citate i Luiz Hej filozofiju i slično... Realno, ženska je u površnom filmu, ali eto, njoj je dobro. I ja uhvatin sebe kako je kao gledam s visoka, ono u smislu da je gledam kad objavi neki story il slično, odma kontan vidi nje sa glupostima i ono, gledan je kao pomalo tako, osobu koja je bezveze. U odnosu na sebe koji nisan bezveze. Al pojavi mi se baš reakcija na njene objave ono, uvik kontan "vidi gluposti" i pomalo osudim nju kao nekoga ko je površan i piše gluposti. Neku večer malo bolje promotrin taj osjećaj, da ju tako ocjenjujem i gledam s visoka i vidin da je to u biti zato što san joj zavidan! Neman pojma kako, al san to skonta, samo se povezalo, zavidin joj jer joj je dobro. Tako da, kad sudite nekoga, dobro se zapitajte za vaše vlastite motive.

Druga stvar, ja zbog nistagmusa moran kad god je sunce nosit kačket. Sunce, kad je u vidnom polju mi užasno smeta. I par puta mi se desilo da odem od kuće kad je oblačno, pa se izvedri i moran trpit smetnje. I onda san malo preoprezan, nosan kačket skoro uvik, sem kad je baš ono oblačan dan. I to moju mater živcira, naljuti se kad ja uzmem kačket pridvečer kad izgleda da neće se ukazat sunce i slično. Živcira je dijelom jer misli da ja to preuveličavan, a možda misli i da ja umišljan da mi smeta sunce. I mene njena reakcija naljuti. Ono digne mi živce kad mi dane neki komentar kad ja uziman kačket. I, ja već, barem teoretski, a ipak dosta i iskustveno znan, kad te nečiji stavovi ljute, da je to do mene, a ne do tih ljudi. I ispitan ja malo taj materin mi stav, i vidin da se ja pecan na njenu ljutnju, jer u sebi još se osjećan ko da ovisin o njoj. I također, ono što me u biti ljuti, pravi razlog ljutnje je taj što me ona ne razumi. I ona skontan pa nije niko dužan da me razumi. Tako da, neman se šta ljutit. To jest mogu se ljutit, al ta ljutnja je do mene, mogu se, kao što se ljutim, kad uzmem kačket nasmijat na njenu reakciju il prosto bit indiferentan.

Inače, polažen neki besplatan online kurs na temu: Budizam i moderna psihologija. Moran reć da mi se jako dopada. Napokon san počeja malo dublje i bolje svaćat budizam, u biti mislin da san ga sad i svatija. To mi je drago, jer upozna san kršćanstvo kroz obitelj i okolinu di živin, upozna san Islam, kroz život u Sarajevu i pročita san Kur'an, a sad solidno razumin i Budizam, barem osnove. Kurs je dobar, ako nekoga zanima, preporučujem ga. Evo link:

https://www.classcentral.com/course/science-of-meditation-1355?fbclid=IwAR3AN32O82oct6nq11pmP2XUkwiLEXvvZ2LH_JO3YLEsj-ZGdLewqFVRQyo

31.03.2021.

Prekretnica

Svoj sadašnji post ću napisat o jednoj velikoj prekretnici u svom životu. Bilo je tu, u mom životu puno preokreta, za jednu mladu osobu (neću bit lažno skroman) poprilično, vjerovatno i puno više nego kod nekih drugih ljudi s mojim godinama. Anksioznost me prati od srednje, a sa nekih 24 otprilike, ne da mi se sad ciljano gledat točno u kad, san dobija jedan neizlječiv neurološki poremećaj: nistagmus. Ja, prije nistagmusa, san vrvija energijom. Studira san u Sarajevu i radija san stand up komediju, bija san sav u filmu da ću se bavit stand up-om, kritizirat društvo, uživat, da ću se odselit u Berlin i radit stand up vani, na engleskom... I onda san jedan dan dobija nistagmus. I život mi se pretvorio u potpuni užas. Zadnje dane u Sarajevu san jedva vidija na oči, smetalo mi svitlo nenormalno i u roku od par dana san se vratija kući, sav konfuzan. Kući san bija pokriven peškirom po danu, koliko mi je smetalo svitlo. Smetnje koje san dobija nisan prihvaća, i jako loše san se nosija sa svime šta se dešavalo. Bija san suicidalan i samosažalijeva san se. Tu i tamo bi otiša u Sarajevo, posjetit staru ekipu i bija bi sav u boli, neopisivoj životnoj boli, kad bi se vidili i rastajali. Ko nije iskusija takvo nešto ne mere razumit. Jedno jutro san se probudija i samo san osjetija misao: "Moj život više nikad neće bit isti." Tu misao nikako nisan moga prihvatit, pod svaku cijenu san se tija vratit svom izgubljenom životu. Radija san sa psihologinjom na tome da prihvatin stanje, da se borim, ali bija san na rubu da odustanen. Proba san nastavit faks, nije išlo. Mora san priznat sebi da ne mogu. Bija san slomljen, i osjeća san se slomljeno. I onda se desilo nešto. Moj stari gazda iz Tučepa, kod kojeg san prodava kukuruze na plaži me nazva da dođen radit. Ja san bija praktički siguran da neću moć. Kad se sitin sad toga, bolno je koliko je meni to bilo teško. Ali nakon dugo vaganja, ja san odlučija da oću, da ću prihvatit taj poziv. Iako san zna da 90% neću moć radit, odlučija san otić. I nekako san otiša, sve mi je smetalo, bilo je užasno, i nisan moga radit. Ali steka san neke nove ljude. Doživija neke nove lipe trenutke. Na kraju, radit nisan moga, ali san dobija nešto što mi je tribalo. Vidija san da i sa nistagmusom mogu uživat u životu. Kad san to doživija, odlučija san da, ako se neko "čudesno" ili radije rečeno, medicinski neobjašnjivo izliči, da mogu i ja. I tu san poša na put samoiscjeljenja. Nakon nekog vrimena san uspija smanjit simptome nistagmusa, hvala Bogu, prošli su nekako spontano, sami od sebe, većina simptoma. Također san ima doživljaj Ljubavi, kozmičke, bezuvjetne Ljubavi... O tome san puno puta pisa pa se neću ponavljat. Taj doživljaj je bija nešto neopisivo lipo, a bilo je doživljaja prije toga što su vodili ka tome. Ja san uvjeren da mi je taj doživljaj otvorija kanale za samoiscjeljenje... Da mi se energija probudila. Od tada otprilike mi ne djeluju ni psihijatrijski lijekovi, i ja bi stavija ruku u vatru da ne djeluju jer mi se s tim doživljajem Ljubavi probudila energija. Jer znan kakav je osjećaj bija prije dok su djelovali i kakav je sad. Ali to je već druga tema. Ukratko, što se tiče mog životnog puta, da nisan tada prilomija i otiša na taj posa, ko zna di bi sad bija. Ne mogu ni opisat koliko je to bila teška odluka, ali skupija san muda i donija je. Sad trenutno skupljan snagu za novu prekretnicu... Polako je i privazilazim. Ali, sve u svoje vrime. Na kraju mogu reć, da san naučija i vidija da čovik more bit slomljen i sastavit se još bolji nego prije što je bija i da ona misao da mi život više nikad neće bit isti, sad kad gledan, znači da more bit još bolji.

30.03.2021.

Red il Kaos

Kad gledan život, nekako mi se miša logika kaosa i reda. U jednu ruku mi djeluje da od vrste do vrste ovisi kako se razvijamo, i djeluje mi da smo mi ljudi kao bića na jednoj točci di smo najrazvijeniji i da smo sposobni za (samo)spoznaju i za prosvitljenje. Kad tako gledan, pojavljuje mi se neka logika reda u prirodi i u stvarima. Onda opet, s druge strane, sve je tako divlje i kaotično. Svaka vrsta ide nekim svojim putom, i mi ljudi smo u biti malo razvijenije životinje, imamo kožu, meso, dlake, jedemo, seremo, itd, nema mi nekog reda koji mogu uočit. Možda postoji kozmički red il nešto, al istinski, mi jesmo vrsta sposobna za prosvitljenje. Sad neće svak smatrat da je prosvitljenje isto iskustvo kao što će neko drugi mislit, ali neki oblik izlaska iz patnje možemo iskusit. Također, sam mogu potvrdit da je moguće uć u duboke uvide stvarnosti oko nas. Mi ljudi smo sposobni za jako visok nivo inteligencije i introspekcije, što nam koristi k tome da promatramo sami sebe i kultiviramo one strane nas samih koje želimo. Ako želimo spoznat stvarnost, možemo, samo, fazon je u tome da svi spoznajemo nešto karakteristično za nas. Ali imamo moć spoznaje svemira, svojom sviješću, ne samo tehnologijom. Sad pitanje je kako će se evolucija ljudske vrste nastavit? I kako će se nastavit život na ovom planetu? Tu naginjem kaotičnoj varijanti, mislin da svaka vrsta ima zaseban put, i da će jednom neke druge vrste doć na neki svoj visoki nivo razvoja, koji će bit ekvivalentan ovom našem sad. Samo di ćemo mi bit kad se to desi? Na to ne znam odgovor. 😁

29.03.2021.

Život je lijep

Jer ga ja želim tako gledat.

28.03.2021.

Ples

Nebo se vrti i neodoljivo nas vuče da i mi zaplešemo. Zvijezde koketiraju svojim žmirkanjem. Planeta se okrće za još jedan krug, dok mi stojimo čvrsto na zemlji, u iluziji ravnine. Zov prirode budi divljinu u nama, ptice pjevaju nekim davno zaboravljenim melodijama, i vuku nas u sitne šumske staze kuda se smucaju razna bića, di vile pletu kose i di plešemo s njima, Orlovi dolaze da nas draže svojim letom, znajuć da su oni ti koji su sretnici što su rođeni da lete. Međutim, i mi ljudi možemo letit. Možemo se vinut u nebesa i možemo postojat, kao prostor, ne pitajte me kako, jer vam te tajne neću reć! Svemir udara u svoj bubanj i vibracije se šire u talasima, na koji plešemo, plačemo, gušimo se, ali ista energija dolazi, kako god mi reagirali. U konačnici, do reakcije je. Rijeke teku, mora se pune, mi, siti od ljeta, preplanuli od sunca i izmasirani od vode, trčemo po stazi uz rijeku... Djetinjstvo ode dok se osvijestiš, ono kasnije šta ostane, ostane nama svjesno da odživimo svoje i otplešemo ovaj ples do kraja.


Stariji postovi